ЖЕНА У НАРОДНОЈ ЕПИЦИ

Када говоримо о нашој народној епици, видимо да се њена револуционарност не огледа само у покличима већ и кроз садржину, јунаке и њихове поступке. Јунаци народне епике носиоци су најдубљих народних мисли и осећања, а у њима је и оваплоћена вековна борба и хероизам народа. Историју и дух једног народа ништа боље не осликава од народне епике.

У плејади мушких ликова, који прште од јунаштва и снаге, а понекад и од суровости, поносно се уздижу женски ликови наше народне епике. Женски ликови наше усмене баштине нису учестали као мушки, што не значи да су и мање важни; напротив, у појединим песмама носиоци су највиших етичких норми. Већина наших епских јунакиња поседује највредније људске квалитете – од доброте и пожртвованости, па све до храбрости и мудрости.

Једна од најзначајнијих жена у народној поезији, којом је и Гете био опчињен, јесте Хасанагиница. Она је један од најсветлијих и најтрагичнијих ликова наше књижевности. Мучена жељом да обиђе мужа, али ипак доследна правилима, остаје код куће, сматрајући то исправним. Када бива отерана, у њеној чистој и невиној души десиће се права драма. Испунила је очекивања и као жена и као мајка а опет је напустила своју децу, свог мужа и дом. Иако задовољава све норме тадашњег друштва, доживљава трагедију – у немоћи да нешто промени, срце јој пуца. Из њеног лика избија снага личности, слабост жене и нежност мајке.

Mудрост и доброта женских ликова наше народне епике дошла је до изражаја у песми Диоба Јакшића, кроз лик Анђелије. „Брижна и невесела”, нашла се међу завађеном браћом. Патријархална и побожна Анђелија у незавидном је положају – извршити мужевљеву заповест и огрешити се о људске и верске норме, или напустити дом. Определивши се за пажњу и милост, мудра Анђелија побеђује себичност и сујету, и тако се уздиже изнад оба велика владара.

„Госпођа разумна”, како је са пуним правом назива њен муж, Јелица из песме Смрт војводе Пријезде, ни по цену живота се неће одрећи своје вере. Она је осликана не само као верна супруга, већ и као велики родољуб.

Верност и пожртвованост народних јунакиња преточена је и у лик Стојанове жене Јеле, која га је чекала више од девет година (Ропство Јанковић Стојана).

Трагика косовског пораза, једног од највећих пораза у српској историји, кроз ликове Косовке девојке и мајке Југовића са колективног удеса се преноси на лични и породични.

У нашој епској баштини значајно место заузимају и неисторијске песме, а једна од најлепших међу њима јесте песма Јетрвица адамско колено. Народни певач је кроз лик Ковиљке приказао сву доброту, племенитост, саосећајност и љубав коју неко може поседовати. Али, тај неко мора бити посебан, мора бити адамско колено, што значи – бити обдарен безусловном добротом и пожртвованошћу.

Етичким вредностима којима је обојио већину српских јунакиња, народни певач је супроставио пакосне, злобне и љутите Туркиње, попут Бећир-агинице (Мали Радојица) и Кулинове каде (Бој на Мишару), чиме је појачао моралну величину и мудрост српске жене.

Иако у потчињеном положају, жена је одувек била стуб породице, личност која дела не себе ради, него ради других, и која је способна и увек спремна да се потпуно жртвује, не жалећи себе. Таква жена – морална, храбра и осећајна, а пре свега – мудра и праведна, морала је добити своје место у епској песми која тако постаје историја не само једног времена и народа већ и историја женске величине у сваком смислу те речи.

 

Аутор: Душица Чукић

Извор: https://www.pismenica.rs/zena-u-narodnoj-epici/