Присцијан Цезарејски je био граматичар из северноафричког града Цезареје. Током шестог века нове ере, написао је своје најпознатије дело, Institutiones Gramatticae, који је био стандардни уџбеник за латинску граматику у средњовековној Европи. Живот и рад граматичара могу изгледати необично место за почетак ове приче о римским царевима и царским освајањима, али Присцијанова граматика нуди задивљујући увид у текст иначе изгубљен у времену… Да би помогао свом читаоцу да разуме одређено граматичко правило, Присциајн пише: inde Berzobim deinde Aizi, или, „Потом смо напредовали до Берзобима, поред Аизиса“. Наиме, Присцијанова граматичка лекција цитира реченицу из изгубљене Дачице цара Трајана. Ово дело, познато и као de bello Dacico, је аутобиографски приказ освајања Дакије коју је написао цар Трајан.
Трајаново дело написано је у сличном тону као и “Галски ратови“ најпознатије дело Јулија Цезара. Трајаново дело “Дачки рат“ сада изгубљени текст је сигурно пружио читав низ фасцинантних увида, не само у ратове и народ Дачана, већ и у лик самог Трајана. Данас га историја памти по титули оптимус принцепс и по репутацији коју је стекао након успешне владавине која је трајала скоро две деценије (од 98. до 117. године). Можда је његов најдуговечнији успех било освајање Дакије и коначно велико ширење Римског царства. Ово је прича о Трајановим дачким ратовима.
ДАЧАНИ, ДОМИЦИЈАНОВА СМРТ И ТРАЈАНОВ УСПОН
Током 96. године , цар Домицијан убијен је у својој резиденцији на врху римског Палатина. Његовом смрћу окончана је владавина Флавијеваца. Завера у којој је убијен очигледно се спремала већ неко време, вероватно због његове непопуларности римском сенату. Његов наследник, Марко Кокцеј Нерва (Marcus Cocceius Nerva), брзо је проглашен за следећег цара. Међутим, ту су настали и први проблеми.
Прво и најважније, био је стар и није имао наследника. Континуитет наслеђивања је био кључан у империјалној политици старог Рима, тако да то није слутило на добро. Што је још горе, Домицијанова непопуларност у римском сенату није значила да је био непопуларан у римској војсци. Војници су били бесни што је њихов цар убијен. Ситуација је постала критична 97. године када су припадници преторијанске гарде узели Нерву за таоца. Да би ублажио забринутост војника, Нерва је одабрао Марка Улпија Трајана за свог наследника. Трајан гувернер Германије у то време, имао је репутацију неустрашивог војника.
Још у време владавине цара Домицијана, Дачани су се показали као војна претња Риму. Током 84-85. године Дачани су предвођени својим краљем Децебалом, имали толико дрскости да убију и гувернера провинције. Иако је Домицијанова одмазда у почетку била успешна, остала је неуверљива. Нервином наследнику је било препуштено да реши дачанско питање…
ДАЧАНИ
Краљевство Дакија било је релативно младо у време Трајановог ступања на престо 98. године. Основано је у првој половини првог века пре нове ере, након што је краљ Буребиста освојио и ујединио низ територија у овој области. Тиме је успоставио и блиске односе са грчким колонијама на обали Црног мора. Буребиста је такође успоставио град Сармизегетузу као главни град Дачана. Након што је Буребиста убијен (случајно исте године када и Јулије Цезар, 44. п.н.е.), Дачко краљевство се распало. Јединство неће бити обновљено све до успона Децебала крајем првог века нове ере.
Културолошки, суочавање са Дачанима је изазовније. Оно што данас историчари знају о Дачанима углавном је засновано кроз грчко-римска схватања, која су често била необјективна. Многи антички аутори, као што су Плиније Старији, Страбон и Касије Дио, сматрали су Дачане углавном Трачанима и да говоре истим језиком. Блиске везе између Дачана и грчко-римских заједница са којима су комуницирали могу се видети у њиховој култури, посебно у ковању новца које је свесно опонашало како хеленистичко-македонски кованице, тако и касније денаре Римске републике.
ПРВИ ДАЧКИ РАТ, 101-102. ГОДИНЕ
Након мира са Домицијаном 89. године, дачки краљ – Децебал – сматран је rex amicus (краљ пријатељ Рима). Међутим, мир који је потписан, наизглед је био више у корист Дачана, што је наљутило Римљане. Што је још горе, царство је патило од несташице племенитих метала (што је утицало на валуту) и гвожђа и бакра (за оружје и оклоп) – што је требало решити као приоритет. На срећу по Римљане, Дакија је била богата овим драгоценим сировинама, а ратоборност Децебала и “неправедни“ Домицијанов мировни уговор значили су да је сукоб могао бити оправдан. Ово је casus belli (Casus belli је латински израз који у дословном преводу означава догађај који узрокује рат) како га је описао Касије Дио. Иначе, овај историчар је своје дело писао неко време после рата, али је оно ипак остало најпотпунији приказ Трајановог похода.
Трајанов Дачки рат се заправо одвијао у две етапе. Први рат је трајао од 101-102. Римљани су напредовали у Дакију из града Виминацијума. Град је био база за римску инвазију на дачанску територију током претходногДомицијановог рата. Након што су прешли реку Дунав и марширали у срце Дакије, Трајан и римске снаге су одлучно победиле дачанску војску у Другој бици код Тапе. Пошто се зима назирала, Трајан је оклевао у напредовању на Сармизегетузу, престоницу Дачана. Децебал је искористио паузу и кренуо у напад на римску провинцију Мезију.
Прва битка, у близини будућег града Никопоља ад Иструм, завршила се лаком римском победом. Други сукоб, битка код Адамклисија, била је тешко изборена победа Римљана. Децебал је, видећи да је пораз неизбежан, затражио примирје. Трајан се сложио, под условом да Дачани уступе територију коју су пре сукоба држали Римљани, као и оружје и материјал који су добили након уговора из 89. године. Иако је Децебал пристао на услове, то је било само привремено…
ДРУГИ ДАЧКИ РАТ, 105-106. ГОДИНЕ
Децебалово прихватање Трајанових услова није дуго потрајало, и убрзо је добио подршку међу дачким племенима да нападну римска насеља преко Дунава. До 105. године, Трајан је донео одлуку да поново крене на Дакију и одлучно порази проблематично краљевство. Почетак рата обележио је један од великих римских инжењерских подвига. Трајан је дао свом архитекти, Аполодору из Дамаска, да изгради трајни мост преко Дунава код Дробете. Аполодор, је био одговоран за изградњу онога што ће бити највећи лучни мост више од једног миленијума!
Сада изгубљени, неки стубови који су некада подржавали мост и даље су остали. Још важније за Трајана, мост је омогућио његовим легијама да брзо пређу на територију Дачана и да марширају ка северу. До лета 106. године, главни град Дакије, Сармизегетуса, био је нападнут.
Град се у почетку одупирао римском нападу. Међутим, то није могло да траје вечно. Римљани су прекинули водоснабдевање Сармизегетузе и град је почео да гладује. Када је на крају пала у руке Римљана, дачка престоница је сравњена са земљом. Децебал и бројни други браниоци покушали су да побегну, али их је сустигла римска коњица. Дачки краљ, знајући да ће доживети понижавајући крај, где би као заробљеник окован у ланцима био изложен римљанима и на крају убијен у прослави као део Трајановог тријумфа одлучио је да изврши самоубиство.Трајанов стуб је овековечио ову сцену за потомство; на ивици заробљавања, Децебал наставља да фрустрира Римљане, падајући на свој мач непосредно пре него што падне у руке коњице која га је јурила.
Рат се наставио и након тога, али то су углавном били спорадични сукоби у којима су Римљани чистили последње џепове дачког отпора, укључујући и последњу, одлучујућу битку код Поролисума. Историја Касија Диона бележи последњу увреду за Децебалово наслеђе: римско откриће његовог блага. Његово последње скровиште у реци Саргесији открио им је издајник, некадашњи сарадник дачког краља Бицилис.
РАТНИ ПЛЕН
Иако је кратко трајало, освајање Дакије је био можда одлучујући догађај Трајанове владавине. Тешки римски губици у ратовима преко Дунава нису могли да прикрију чињеницу да су Дачани поражени у двогодишњим походима у кратком року. Без обзира на то, коначна победа 106. године обележена је ликујућим сценама у Риму. Сам Трајан је најавио 123 дана прославе широм царства, које су укључивале огромне гладијаторске представе и лов на звери: Касије Дио бележи око једанаест хиљада убијених животиња, као и десет хиљада гладијатора. Дакија је додата царству као провинција и чувана је од стране две легије – легије XIII зввана Гемина и легије V звана Македонија– који су тамо стално постављени да спрече будуће побуне са севера.
Испоставило се да је за Римско царство најзначајнији био изненадни прилив огромног богатства као резултат освајања Дакије. Регион је био богат металима, посебно златом. Процењује се да је за око 700 милиона денара годишње римска економија била богатија, као резултат експлоатације ових рудника. Утицај на империју био је дубок. Нове војне кампање сада су могле бити финансиране, одбрана побољшана, док су градови у царству имали велике користи од проширења и нове изградње. Међутим, иза сваке победе и тријумфа крије се нека трагедија. Огроман број дачана је заробљен и продат у ропство широм римског царства.
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ТРАЈАНОВОГ ТРИЈУМФА: СПОМЕНИЦИ ПОБЕДЕ
Неколико Трајанових значајнијих архитектонских заоставштина може се директно повезати са Дачким ратовима и пленом који је цар извукао са освојених територија. Трајанова моћ била је печатирана по целом урбаном центру Рима. Опсежна листа грађевина које је дао граду укључује терме ( купатила ) на брду Опиан и Mercatus Traiani (Трајанове пијаце). Ипак, његово највеће наслеђе био је Трајанов форум. Саграђен је 112. године и био је, и остао, „јединствена грађевина под небесима“, како га је описао историчар Амијан Марцелин који је посетио Трајанов форум у 4. веку нове ере.
Форум је величао Трајанове војне успехе, а статуе заробљених Дачана уграђене су као део декорације и представљале су трајни подсетник римске победе. Северно од Форума налазио се и Трајанов стуб. Овај невероватни споменик имао је спирални фриз који је обавијао веома висок стуб. Био је исклесан непрекидним наративним фризом, који је гледаоцу представљао војну кампању у Дакији.
Трајанова победа обележена је и у самој Дакији. Римљани су основали колонију ветерана у Civitas Tropaensium (модерни Адамклиси – у близини Констанце). Трајан је ту 109. године подигао споменик, сада познат као Tropaeum Traiani (Трајанов трофеј). Споменик је приказивао сцене из Трајанових дачких похода, али и битку код Адамклисија која се одиграла током првог рата. Трофеј је заменио олтар који је био подигнут на истом месту, на коме су записана имена преко 3.000 легионара који су погинули у бици. Споменик је посвећен богу Mars Ultor („Марсу Осветнику“), који је такође и у Риму почаствован храмом у Августовом форуму.
Као уметничком делу, Tropaeum Traiani недостаје естетска финоћа која је приказана на рељефу на Трајановом стубу у Риму. Међутим, и поред тога био је богато украшен. Надвишен је тропејем. То су били трофеји у облику слова Т направљени од заробљеног непријатељског оружја. Били су то уобичајени мотиви у римској уметности, коришћени за наглашавање војне супериорности. Споменик је такође био украшен са педесет четири метопе. Метопа је правоугаони рељеф који се појављује као део класичног дорског фриза (најпознатији примери су они из Партенона у Атини).
МОДЕРНА ЗАОСТАВШТИНА: ТРАЈАН И ДЕЦЕБАЛ У МОДЕРНОЈ РУМУНИЈИ
Ширење Римског царства на већем делу европског континента и шире довело је до тога да бројне државе користе римску антику у својим националним митовима. Ликови из давне прошлости увелико се појављују у националној свести, укључујући и Римљане и њихове домаће ривале, стварајући сложене историјске наративе националног идентитета.
У модерној Румунији, која заузима већи део исте територије коју су некад насељавали стари Дачани, однос са римском антиком је такође сложен. С једне стране, румунска држава наглашава своје римско наслеђе. Фреске које је направио Костин Петреску 1888. године у Румунском Атенеуму у Букурешту приказују Римљане како доносе цивилизацију Дачанима. Однос модерне Румуније према римском античком наслеђу видљив је и на данашњем румунском новцу, на чијим се кованицама налазе и Трајан и Децебал. Градоначелник Букурешта је 2012. године, открио статуу Василеа Гордуза која је показала да се ова веза не смањује. На статуи је приказ нагог Трајана, који у рукама љуља створење које комбинује дачког Дракона (змаја) и римску вучицу.
Иако је педестехих година 20. века румунски дипломата Раул Боси изјавио да је „само име педигре: Румунија долази из Рима“, Децебал је имао једнако важну улогу у румунској националној митологији. У част палог дачког краља организоване су манифестације широм Румуније, а 1978. у месту Деви Децебал је добио и споменик, коњичку статуу. То је означило помак ка више румунском, а мање римском наслеђу националног идентитета.
Свакако да најпознатији споменик Децебалу представља огромна скулптура уклесана у стену на румунској страни Ђердапске клисуре.
Овај колосални портрет Децебала материјална је манифестација веровања да је Дакија била колевка румунске цивилизације. Посматрачи ће, међутим, приметити да је испод портрета Децебала исписан натпис на латинском језику: “ Decebal rex – Dragan fecit“ у преводу „Краљ Децебал – направио Драган“. Реч је о ктиторском потпису Јосифа Константина Драгана, покојног румунског бизнисмена, симпатизера фашистичких идеологија и квазиисторичара, творца теорије да је румунска нација најстарија у Европи. Он је више од милион долара платио клесање митског оца румунске нације на литици наспрам табле римског императора Трајана, његовог највећег противника.
Делимично захваљујући континуираним националним дебатама, о о томе да ли је Румунија производ Дачана, Римљана или комбинација и једних и других, јасно је да ће Трајанове освајачке кампање у Дакији и даље бити причане и заокупљати пажњу, још много година.