Умало пропаст атомске бомбе! Вест је била толико сензационална да је СС генерал Валтер Шеленберг, однедавно шеф хитлеровске контрашпијунаже, затражио да га фелдмаршал Кајтел одмах прими, упркос томе што је био 25.децембар 1944. године, сам дан њиховог Божића. Његов ађутант је објаснио да је фелдмаршал Кајтел на седници Врховне команде где команданти појединих фронтова управо подносе извештаје.

Међутим, млади СС генерал био је одлучан и повишеним гласом рекао ађутанту да фелдмаршалу каже да је ово најважније обавештење до кога је успео да дође у току овог рата.

Петнаест минута касније шеф немачког Генералштаба, фелдмаршал Кајетл дао је у свом кабинету руком знак Валтеру Шеленбергу да седне у фотељу преко пута нега. Шеленберг је одмах почео да говори:

– Управо сам примио шифровану поруку из Њујорка од нашег агента Ерика Гимпела. Американци се налазе пред великим успехом који може довести нашу ратну победу у питање. Молим вас прочитајте сами.

Кајтел је сумњичаво погладао свог амбициозног помоћника. У ствари, дешифровани текст био је врло кратак, али је много значио:

АМЕРИЧКА АТОМСКА БОМБА БИЋЕ ГОТОВА ЗА НЕКОЛИКО МЕСЕЦИ. У ТЕНЕДИЈУ ЈЕ ПОДИГНУТА ОГРОМНА ФАБРИКА ЗА ЊЕНУ ПРОИЗВОДЊУ. ПРВА ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА ЕКСПЛОЗИЈА БИЋЕ ИЗВРШЕНА ЗА ДВА-ТРИ МЕСЕЦА. ЛЕТЕЋЕ ТВРЂАВЕ Б-52 СЕ УВЕЖБАВАЈУ ЗА БАЦАЊЕ БОМБЕ. МОГУЋЕ ЈЕ ПОКУШАТИ САБОТАЖУ

Неколико тренутака владала је ледена тишина. Фелдмаршал је нервозно грицкао усне, а онда је најзад праснуо

– Заиста леп божићни поклон! После подне ћу реферисати фиреру о ратној ситуацији. Знате ли шта имам да му јавим? Наша офанзива на западу у Арденима, заустављена је, а Совјети су на свега педесетак километара од Варшаве. Па сада још и ово! Чујте, не бисмо ли то требали оставити за сутра?

Шеленберг је знао да је Кајтел био стари лисац, али сад је био изненађен колико је неодлучан. Јасно, требало је издржатио провалу Хитлеровог лудачког беса.

– Па, фирер ће то пре или касније морати да сазна. Зар вам се не чини боље да целу буру прегрмите у један мах? – поручио му је шеф контрашпијунаже.

Фелдмаршал је дуго размишљао и на крају питао:

– Имате ли баш толико поверења у тог вашег Гимпела. Можда су то само претеривања или нагађања са којима се не бих смео појавити пред нашим фирером. Шта ако је пао у руке Американцима, па сада сеје код нас страх?

Шеленбер му је на ово одговорио:

– Ерик Гимпел је један од мојих најбољих људи. Сва његова досадашња обавештења била су изузетно значајна Хитлеру. Дозволите мени да га посетим и изнесем му свој план како да уништимо америчку атомску бомбу још у зачетку. То је наша једина шанса. Зар ме не схватате?

ЗОВЕМ СЕ ЕДВАРД ГРИН

Почетком октобра 1944. немачка подморница У-1230 кренула је из норвешке луке Хортен преко Атлантика, према Америци. Пуних 46 дана пробијала се поред савезничких конвоја, кроз бројна минска поља, пловећи стално испод површине мора како је нико не би могао омести у њеној тајној мисији.

Касно ноћу, уочи 29. новембра, капетан подморнице Хилбих угледао је кроз перископ америчку обалу. На 350 метара од ње, снажни мотори су заустављени да се не би чули на копну, и подморница се нечујна и невидљива, у помрачини приближила обали на свега шесдесетак метара. У воду је спуштен чамац са веслима. Прво су у њега ушла два морнара, а за њима два цивила у кишним кабаницама и са торбама у рукама. Капетан подморнице им је давао последња упутства и напоменуо да ако неко покуша да их омете при искрцавању, да пуцају и брзо се врате назад.

Морнари су без тешкоћа искрцали двојицу ћутљивих људи на америчку обалу и вратили се у подморницу која је одмах кренула натраг. Двојица незнанаца стајали су неколико тренутака на пустом терену, недалеко од Њујорка, док их је киша заливала. Морали су да се приберу, смире и одлуче шта ће даље. Били су то људи СС генерала Валтера Шеленберга.

Први, Ерик Гимпел, славан под тајним именом ‘Агент 146’, био је већ неколико пута у САД јер је одлично говорио енглески. Он је руководио овим подухватом. Његов сарадник, онај други, био је Вилијем Коупло, дезертер из америчке војске кога су хитлеровци успели лако да заврбују, час га застрашујући, час обасипајући обећањима.

Стигли су убрзо до друма, али су се запутили пешке јер су хтели да избегну додир са људима и возилима. После двочасовног лутања по киши и скривања по јаругама, доспели су до једног мотела. Ту су остали десетак дана, да се одморе и снабдеју свим потребним стварима, почев од оних најситнијих па до одеће: нису смели користити ниједан предмет израђен у Европи. Ерик Гимпел је имао тежак задатак. Морао се потпуно преобразити у свакој ситници, чак и најмањој – морао је постати Американац, јер би чак и површни додир са било којим грађанином САД за њега могао постати кобан.

Шетајући по соби мотела непрекидно је учио своју лекцију:

– Зовем се Едвард Грин. Имам 31 годину. Нисам узет у америчку војску јер сам слабог здравља. Рођен сам у Бриџпорту, у савезној држави Конектикат. Зовем се Едвар Грин…

То понављање наглас ишло је у бескрај. Друга особа, Вилијем Коупло није имао тешкоћа око адаптирања на америчку средину, али његова кукавичка природа правила му је на сваком кораку проблеме. Уосталом, имао је разлога за страх. Он је био издајник своје земље и з случају да га нањуше био би одмах стрељан. Зато је Вилијам, кад год би пошао у набавку, свраћао да алкохолом улије минимум храбрости.

ЧАРЛС БРАУН ПРОКЛИЊЕ СУДБИНУ

Гимпел и Коупло су потом прешли у Њујорк. Закупили су стан на осамнаестом спрату једног облакодера. Са собом су донели пртљаг: четири револвеера, 100.000 долара у дијамантима у кожној кеси, 60.000 долара у лажним новчаницама које су се правиле у Немачкој и малу али веома снажну емисиону радио-станицу коју су одмах монтирали.

Сваког дана Гимпел је читао по десетак америчких новина, гледао по неколико филмова, слушао радио, све у циљу да би се што боље оспособио за сусрете са Американцима. Већ се усуђивао да ступи у разговор са конобарицама и кондуктеркама у аутобусу, па чак и да се шали са полицајцима.

Вилијему очигледно није било стало да добије Хитлеров орден за засуге. Све своје време користио је за ситна задовољства обилато трошећи доларе које су донели из Берлина. Једном је чак, онако припит рекао Гимпелу:

– Ма нека се носи тај рат! Баш ме брига како ће завршити! Зар не би било паметније да нас двојица поделимо све ове паре, па свако да иде на своју страну?

Гимпелу је још на почетку било јасно да од Вилијама неће имати нарочите користи, али сада је схватио да му од њега прети и велика опасност. Морао је стално да га држи на оку. Онда је одлучио: убиће га у првој згодној прилици.

Најзад је Гимпел дешифровао адресу свог главног човека на кога га је упутио Валтер Шеленберг. Била је то један велика пословна зграда у 41. улици. Човек од кога се много очекивало звао се Чарлс Браун и држао је малу трговачку агенцију на осмом спрату.

Чарлс Браун је био низак дебељушкаст човек, тамнопут, средњих година. Приупитао је придошлице:

– Шта могу да учиним за вас?

– Пре свега, одведите ме негде где можемо разговарати на миру – одвратио му је Гимпел оштрим тоном који није трпео поговора.

На лицу Чарлса Брауна појавило се чуђење и негодовање. Онда је, збуњен, промуцао:

– Ја немам никаквих тајни. Не пада ми на памет да се кријем. Ко сте ви уопште?

– Полако, полако. Ви сте између 1936. и 1942. радили за немачку шпијунажу. За услуге сте добили 64.293 долара. Ви сте то и заслужили јер сте прибављали обавештења од највеће важности. Али, као што већ знате, свему дође крај. Ваша група је похапшена, а ви сте једини остали на слободи, неузнемиравани…

Браун је бледео и знојио се, а очи су му искочиле из дупље и једва да је скупио снаге да се брани.

– То је било раније, давно. Онда је све било другачије. Немачка губи рат…

Гимпел се на то продерао:

– Долазим директно из Берлина да се обрачунам са вама. Ако хоћете да ми помогнете, не бојте се ничега! Новца има напретек…

На све ово, Браун је пришао телефону и подигао слушалицу.

– Ви сте потпуно луди! Ако сместа не одете, позваћу полицију.

На све ово Гимпел се само насмешио и рекао:

– Не бих вам то препоручио. Наравно, ја не бих добро прошао, али шта би било са вама?

Браун је дрхтао, кршио прсте и сручио се у најближу фотељу. Очигледно, није имао никаквих шанси да се извуче. А Гимпел му је тада напоменуо:

– Све што сада имате стекли сте помоћу наших долара. Ако желите свој мир, мораћете да ме повежете са људима који ми могу све рећи о Пројекту Менхетн. Мислим да ви врло добро знате о чему се ради.

Наравно, Чарлс Браун је све знао о пројекту атомске бомбе и многим другим мање познатим стварима, као и то да ко једном ступи у шпијунску мрежу тешко се од ње откида до краја живота. На крају је рекао:

– У реду. јавите ми се кроз десет дана. Дотле ћу вам прикупити сва обавештења.

ДОСИЈЕ ЈЕ ТУ

Док је чекао на извештај Чарлса Брауна, Гимпел је обишао и низ других ‘сарадника’ немачке шпијунаже. Захтевао је, претио, добро плаћао – како је кад било потребно. Тек, на његовом столу су се гомилала обавештења. Он их је сваке ноћи, у уговорено време, шифрованим кодом слао централи у Берлин.

У уговорено време дошао је у снек-бар у 31. улици, где га је већ чекао Чарлс Браун који му је одмах рекао:

– Напољу су моја кола. У њима имам обиман досије о “Пројекту Менхетн“. Мислим да је у њему све што треба знати о томе. Али, можете ли ми гарантовати да је ово наш последњи састанак?

– Да, ако ваш извештај буде потпуно задовољавајући. И наравно, ако ми више не будете потребни.

У колима је Браун предао Гимпелу доиста обиман досије, са свим потребним техничким детаљима о најстроже чуваној америчкој тајни – производњи атомске бомбе. Заузврат, Гимпел је њему дао подебео коверат са крупним доларским новчаницама.

Те ноћи Гимпелово емитовање извештаја Берлину трајало је изузетно дуго. Био је готов тек пред зору. Пресрећан због успеха, добро се напио пре него што је легао да спава. Устао је у подне, освежен и задовољан. Истуширао се, обријао, а потом бацио на обилан доручак. За то време је размишљао о пијандури Вилијаму Коуплоу. Већ два дана није долазио кући. Сигурно се негде смуца са девојкама или пијанчи. Размишљао је да ће морати што пре да га се отараси, јер тај неваљалац може да му поквари шансе за највећи успех у животу.

Док се спуштао лифтом, Гимпел није знао да све америчке радио-станице већ пун сат сваки час прекидају програм да би објавиле специјално обавештење:

ПАЖЊА СВИМ ВОЈНИМ И ЦИВИЛНИМ ВЛАСТИМА! ТРАЖИ СЕ ЕДВАРД ГРИН, ОДНОСНО ОПАСНИ НЕМАЧКИ ШПИЈУН ЕРИК ГИМПЕЛ.

ПИШТОЉ У РЕБРА

Како се све то одиграло, шта то није било у реду, шта је пошло наопако? Гимпел није имао појма да је његов компањон Вилијем Коупло претпрошле ноћи, по свом обичају, пијанчио у неком бару и што га је алкохол више савладавао, постајао је све брбљивији.

На почетку пијанке те ноћи запазио га је један агент Федералног истражног бироа (ФБИ) и прикључио му се у пићу. Није му било тешко да до зоре све извуче од Вилијема Коупла. Пуних шеснаест сати саслушавали су несрећног Вилијема највештији амерички агенти, држећи му рефлектор непрекидно управљен у очи. Како Вилијем и иначе није имао ништа херојског у себи, он је причао, и причао…

Кад је, сишавши на тротоар, Гимпел је пришао киоску са новинама и купио десетак разних листова, човек који је стајао десно од њега, упитао га је осмехујући се:

– Мистер Едвард Грин, ако се не варам?

– Не, ја се зовем Френк Милер – такође се осмехујући узвратио је Гимпел.

– Свеједно, поћи ћете са мном – рекао му је непознати, а Гимпел је осетио како му је гурнуо у ребра огроман пиштољ. Истог тренутка пришао је и други човек, а у близини су их чекала кола.

Био је то крај шпијунске каријере Ерика Гимпела, 31. децембра 1944. године. Истрага је била опсежна, јер је случај био од највећег значаја, најинтересантнији у америчкој историји. Оптужени су, наравно, признали кривицу. После кратог судског процеса Ерик Гимпел и Вилијем Коупло осуђени су на смрт.

По америчким законима, требало је да буду погубљени петнаест дана по изрицању правоснажне. Међутим, 12. априла 1945. умро је амерички председник Рузвелт. Према америчким обичајима, смртне пресуде се не извршавају четири недеље по председниковој смрти, што је значило да ће Гимпел и Коупло бити погубљени 10. маја. Два дана раније је, међутим, капитулирала Хитлерова Немачка. У победничком одушевљењу, Американци су помиловали све осуђенике на смрт.

Гимпел је тамновао у познатом Алкатразу све до 25. јула 1955. кад је помилован. Настанио се у Минхену, где је наставио да живи као трговачки путник. Интересантно је да Чарлс Браун никада није ухваћен, нити је утврђен његов идентитет, тако да се ни дан данас не зна како је он дошао до најстроже чуване тајне у историји САД.