Умјетност и друштвене науке

АНЕКСИЈА БИХ 1908. ГОДИНЕ

Аутор: Драгана Рисовић

Фото: Музеј Сарајева

 

Од Берлинског конгреса главни циљ Аустроугарске био је да изврши анексију Босне и Херцеговине. Како би то успјела она је искористила окупацију као инструмент њене политике у чекању погодног момента за извршење анексије.

Анексија Босне и Херцеговине зависила је од много фактора од којих су свакако међународни положај Монархије, систем унутар Османског царства и аустроугарско-руски савез. Аустроугарска је имала аспирације на европски дио Турске, а Русија да оствари контролу над мореузом. Како би то било оствариво неоходан је био савез са Русијом. Постојало је више покушаја да се изврши анексија али се тражио повољан моменат за тај чин.[1]Постојала су одређена неслагања око самог статуса Босне и Херцеговине. Предсједник угарске владе Тица залагао се за подјелу Босне и Херцеговине на угарски и аустријски дио. Угарској би припали бањолучки и бихаћки округ, а Аустрији сарајевски, травнички, тузлански и мостарски округ. Затим, 1896. године Калај је предлагао три рјешења: да се окупиране покрајине прикључе Аустроугарској; да се подијеле између оба дијела Монархије или да се препусти једном од два дијела Монархије. Обзиром да ниједан нацрт није одговарао интересима оба дијела Монархије, као преостало и једино рјешење било је да се Босна и Херцеговина прогласи анексијом заједничким доменом Монархије. Питање анексије поново је покренуто 1907. године.На сједници аустро-угарске владе 11. децембра расправљало се о анексији. Расправа је одржана у присуству аустријског барона Бека и угарског барона Векерла. Заједнички министар финансија Стефан Буријан сматрао је неопходним да се земљи да аутономија и устав али да је то једино могуће преко анексије а као резултат тога био би Сабор. За разлику од њега, министар спољних послова Ерентал је био противан аутономији и успостави Сабора преко анексије. Ерентал је настојао да прошири политику Монархије на Балкану. Јануара 1908. године објавио је план о изградњи жељезничке линије Увац−Митровица како би се створила веза Беч – Будимпешта – Атина −Пиреј у циљу привредне позиције Аустроугарске на Балкану. Разлог за овај поступак лежао је у томе што су се Русија и Велика Британија тајно договориле о подјели Османског царства и искључиле Аустроугарску из те подјеле. Како би себи обезбиједила мјесто у међународним односима, одлучила је да истакне свој пројекат на Балкану како би опипала терен у Босни и Херцеговини у вези даљег проглашења анексије. То је довело до незадовољства код Русије, Француске и Велике Британије и приморало Монархију  да причека погодан моменат за извршење анексије.

Анексиона криза припада једном од периода криза која се у историји назива епохом империјализма. Па ипак, иако су у доба империјализма побољшани услови живота ипак су и даље класне разлике биле изражене између малих и великих земаља. У вријеме кад је избила анексиона криза на међународној сцени је увелико тињала конфронтација између Централних сила и Антанте. Оно што је претходило анексионој кризи била је мароканска криза 1905−1906. године гдје су се већ створила два табора великих сила, на једној страни Аустроугарска, Њемачка и Италија, а на другој Русија и Француска. Због тревњи у Азији, Русија је имала заоштрене односе са Великом Британијом. Ситуација се знатно промијенила након Руско-јапанског рата у којем је ослабио руски утицај, а самим тим и отклонио опасност код Британаца. На основу тога, а захваљујући Французима, дошло је 1907. године до формирања Велике антанте коју су чиниле Француска, Русија и Велика Британија. Германске силе су тежиле да овладају Блиским истоком. Носилац политике „продора на Исток“ била је Аустроугарска која је имала за циљ да овлада Цариградом и Солуном,а једини пут ка томе водио је преко српских земља. Први корак ка оставрењу тог циља била је анексија Босне и Херцеговине,док је као разлог за овај чин послужила Младотурска револуција.

На свјетској сцени XIX вијека Европа је била на врхунцу моћи и настојала је да обезбиједи мир између два савеза: Двојног савеза (Русија и Француска) са једне стране и Тројног савеза (Њемачка, Аустроугарска и Италија) са друге стране, док је Велика Британија била највећа поморска сила у Европи. Британија 1905. године користи пораз руских снага у Манџурији како би додатно угрозила Русију али у томе је спрјечава Њемачка која тежи ка томе да изгради моћну ратну флоту. Након неуспјелог покушаја да формирају савез окреће се Француској захваљујући којој ће доћи до Тројне Антанте и придруживања Русије. Са друге стране, у Турској је избила Младотурска револуција која је резултирала доласком на власт младотурске странке која је имала за циљ да уведе Турску у свијет европске цивилизације и либерализма. Младотурска револуција је поникла од групе интелектуалаца и официра седамдесетих година XIX вијека која је настојала да уставно преуреди Турску и спаси је кризе и пропасти. Владавина султана Абдул-Хамида II угрозила је турску управу и финансије. Турци, како би успоставили либералну државу и ослободили се европског угњетавања  покренули су револуцију. Револиција је  избила 3. јуна 1908. године када су младотурци приморали султана да врати у употребу Мидхат-пашин устав и тиме укинули султанов деспотизам. У државама гдје су владале либералне странке ова револуција је прихваћена. Подршку су добили од Велике Британије, Италије и Француске док је негативно расположење изазвала код Њемачке и Аустроугарске. Русија је држала интересне сфере на Балкану ка чему је тежила и Аустроугарска али 1906. године руски утицај почиње да слаби, а двије године касније и турски апарат бива замијењен новим. У таквој ситуацији министар спољних послова Монархије Ерентал предлаже анексију. Приједлог је прихваћен али нико од савезника није био обавјештен о чину анексије. Министар спољних послова Ерентал сазвао је 19. августа 1908. сједницу на којој се расправљало о анексији Босне и Херцеговине и о повлачењу аустро-угарских гарнизона из Санџака. На сједници је дошло до размимоилажења ставова код предсједника угарске влад Векерла и предсједника аустријске владе Бека. Угарска влада залагала се за то да анексија буде унутар дуалистичког уређења Монархије, правдано историјским правом угарске круне св.Стјепана. Томе се противила аустријска влада истичући да  је Босна добијена „крвљу и аустријским новцем“ и да би то пореметило однос снага двије државе. Како би спровео анексију у констелацији спољнополитичког домена, Ерентал је настојао да обезбиједи сагласност руског министра спољних послова Извољског. У замјену је нудио промјену режима на мореузу, сматрао је да би тако пољуљао руски утицај на Балкану и довео их у сукоб са Османским царством.[2] У љето 1908. године бечка влада отпочела је преговоре са Русијом. У меморандуму министру Извољском, Ерентал је наглашавао два питања: анексија и Мореузи. Око питања Мореуза добио је сагласност. У погледу анексије Извољски је тражио одређене уступке за Србију и Црну Гору што је Ерентал одбио. Даље, Извољски је тражио међународну конференцију сила потписница Конгреса  ради ревизије уговора али и то је  одбијено. Једино што је успио био је усмени договор да се аустро-угарски гарнизони повуку из Санџака и сагласност да Монархија промијени статус Мореуза, као и сагласност Монархије у погледу независности Бугарске. Извољски је сматрао да ће му то омогућити да контролише аустроугарску политику на Балкану и да обезбиједи одређене компензације. Како би ублажио став по питању анексије Ерентал је затражио од Бугарске да прогласи независност што је и учинила. Независност Бугарске била је битна како би се онемогућио српски утицај у стварању јединственог словенског фронта. Министар Извољски је само пар дана касније схватио да је био изигран.

Анексија је проглашена 7. октобра у свим окрузима и срезовима гдје су били полијепљени плакати на латиници и ћирилици у 6.200 примјерака. У периоду од 7. до 11. новембра аустроугарске власти су изоловале Босну и Херцеговину од спољних утицаја. Код великог броја становника анексија је изазвала узнемирење, а мањи број интелектуалаца нашао се на путу за Будимпешту приликом прогласа анексије одакле су послали протестну ноту. Група виђенијих људи на путу за Будимпешту састала се у возу  и након преговора одлучили су да пошаљу протестну ноту против анексије и да ће дјеловати одатле. Проглашење анексије извршено је када је и проглашена независност Бугарске[3], што је означило и прекид руског утицаја на Балкану и остварење аустроугарске политике. Анексија Босне и Херцеговине била је један од примјера како се међународно право налази у оковима силе. Све велике силе анексијом биле су доведене пред свршен чин и нису биле у стању да се супроставе политици далеко моћније Аустроугарске и Њемачке због опасности од војних операција. Русија је покушавала да издејствује ревизију међународног уговора али безуспјешно. Прећутна сагласност великих сила била је никад ближа. Пред анексијом све велике силе су остале нијеме од страха од могућег рата, а Русија и Србија су морале да пристану на овај чин. Анексија је била потврда да сила може да надјача међународно право и била је поред свега увертира за рат.  Октобра 1908. године царевом прокламацијом проглашена је анексија. Она је правдана потребом да Босна и Херцеговина добије Устав како би се подигла на виши политички степен. Проглашење анексије изазвало је бурне реакције код Срба и муслимана.

 

Литература:

 

© 2023 Ренесанса