МАРКО ДРЕН – НАЈВЕЋИ НЕГАТИВАЦ СРПСКОГ ФИЛМА

Аутор: Ђорђе Тадић

 

Помишљао сам често који би могао да буде највећи негативац нашег филма. Први би проблем био – како уопште, на основу чега, одредити величину нечијег (филмског) зла ? Зло је зло, и пред тим закључком пада свака градација, и избор постаје чисто субјективна ствар. Мој главни критеријум био је – колики је домет деловања антагонисте (колико је жртава тај негативац иза себе оставио), шта он представља и чега је симбол (најважнији критеријум), и колико је сопственог умећа и труда глумац уложио не би ли осликао сву дијаболичност и деструктивност свог лика.
Наша кинематографија се чини некако сиромашном када су у питању негативци. Злоћудност негативаца врло често је била директно повезана са стереотипима везаним за класу/етничку групу/регионалну припадност/субкултурни идентитет/идеолошко опредељењелика; уз то, антагонисти су често били недоречени, површно осмишљени, присутни тек колико да се истакне величанственост главног лика (или идеје коју он представља). Ипак, уз сву ту оскудицу и квалитативне недостатке, постоји једна врло занимљива галерија негативаца у нашој кинематографији – слојевитих, често противуречних личности, занимљивих и интригантних актера. Помишљам на Стива, Влах-Алију, неколико ликова усташа у тумачењу Звонка Лепетића, Кригера, Дадана Карамбола, Вукмираиз “Српског филма”, Лазара Станковића… Међутим, ако узмем у обзир наведене критеријуме, из конкуренције се издваја и као непорециви фаворит намеће – Марко Дрен.
Два најбоља пријатеља из генијалног филма “Ундергроунд”, Марко Дрен и Петар Попара – Црни, представљају две стране карактера, два лица српског (и балканског) менталитета. Петар је она храбра, ирационална, побуњеничка И правдољубива страна нашег карактера. Црни симболизује оно искрено, бескомпромисно, непатворено у Балканцима, ону луду храброст и спремност на жртву. Оно што дође до изражаја у кризама и ратовима. Црни и представља рат, он током читавог филма живи у рату и ратном стању. Та страна нашег бића је цењена и на њу се позива једино када “догори до ноката”. Када опасност престане, сву ту храброст, част и бескомпромисност треба гурнути испод тепиха (у подрум, као Црног) јер она тада само смета. Тада наступа време сналажљивих, флексибилних, “рационалних” профитера и дупеувлакача које занима само и једино сопствена моћ (И као материјални и као метафизички моменат) и корист. Тада наступа време мира – време Марка Дрена и њему сличних.
Више пута сам налетео на идеју да Марко Дрен заправо представља наше владаре, конкретно Тита (једно од Титових често коришћених конспиративних имена у време илегалне борбе било је управо – друг Марко), те да он представља својеврсни “микс” разних постојећих личности, попут Ранковића, Доланца, итд. Мишљења сам да лик Марка заправо симболизује управо оне непознате “људе из сенке” – сиву еминенцију; Марко је отеловљење оних моћника који су толико моћни баш зато што нису веома познати, што су зашироке масе они неки безлични функционери из председничких кабинета. Они су сенка и преторијанска гарда сваког владара – и за њега обављају све оне неугодне, тешко сношљиве, комплексне, прљаве послове, увећавајући на тај начин енормно сопствену моћ. Од разних Дренова зависили су многи наши “апсолутни владари”. Људи попут Марка Дрена одржавају систем – и цена његовог опстанка није битна. Марко тако не хаје ни најмање што држи читав један народ у мемљивом подруму, лажући га да рат још увек траје. Не дотичега чињеница да генерације одрастају под земљом, у ратној психози, не умејући да разликују сунце од месеца и јелена од коња. Он, као врсни социопата, ствара слику о себи као спасиоцу и брижном заштитнику тог несрећног народа. У ту демонску обману увлачи и сопствену жену, и брата. Његово зло долази до врхунца када своје робове, након што су открили да није све тако како им је он брижљиво представљао, без трунке гриже савести, дигне у ваздух – успут се, с пуном увереношћу у оправданост свог недела, осврћући на сопствену несхваћеност. Он је ипак велики ум кога ова примитивна и лудачка средина није заслужила – тај бедни пук заслужује да будео бманут, експлоатисан, затупљен и, на крају, жртвован. У завршници филма, видимо како тргује, сада уз помоћ страног фактора, несрећом сопственог народа. Марко, дакле, није обични негативац, који делује у одређеном уском миљеу, и чије деловање обликује животе мањег и блискијег круга људи. Његово (не)дело гради мизерну стварност читавог народа, кога он, у својој монструозној хладнокрвности, види тек као хрпу шаховских фигура. Притом, он је уметник, што причу чини још суморнијом и трагичном – уместо да буде оплеменитељ света, великан мисли и идеје, песник чији стихови исказују сву величанственост духа, његов дар је само маска иза које се крије ужасно, перфидно, несхватљиво зло.