ПРВИ КРСТАШКИ РАТ – ВАПАЈ АЛЕКСИЈА ПРВОГ КОМИНА ЗА СПАС ВИЗАНТИЈЕ

Аутор: Малиша Миљанић

 

Крсташки ратови главно су обележје историје у периоду од 1095-1270. Ове верске ратове воде
Хришћани и Муслимани, који су једни друге називали неверницима.

Први крсташки рат је индиректно иницирао Алексије I Kомнин (1081-1118). Он је био свестан
ужасног положаја, у ком се налазила Византија, а и прогресивне, незаустављиве доминације
Селџука. Византија је 1071. доживела два разорна ударца у стубове њене егзистенције. Прво је 15.
априла, након две ипо године константне претње и опсаде, Роберт Гвискард са Норманима заузео
Бари, последње византинско упориште на Апенинима, да би четири месеца касније, 26. августа
1071, Селџучка војска Алп- Арслана код Манцикерта нанела, до тада највећи пораз Византији у
њеној историји, загосподаривши притом деловима Мале Азије. Тако је, наследивши, благо
речено, катастрофалну свеопшту ситуацију од претходника- Никифора III Вотанијата, Алексије
потражио помоћ у Европи.

Папа Урбан II саслушао је вапај цара. Путовањима кроз Француску и Јужну Италију, папа се
ватреним говорима трудио да заинтересује становништво. Новембра 1095. на сабору у Клермону
финализиран је коначан пројекат и циљ самог рата- Јерусалим. Сабор је окупио мноштво
утицајних личности тога доба, како црквених великодостојника, тако и кнежева, племића, и сл.
Велики успех на самом почетку, папа остварује чињеницом да је окупио све слојеве друштва.
Владари и феудалци крећу у рат ради истраживања нових територија које би им помогле да
повећају своје приходе. Ниже и средње племство се прикључује маси како би се пљачкајући
ратосиљали беде и дугова. Дажбине и намети натераће обичног сељака да крене у рат, у жељи да
нађе излаз из тешке ситуације.

Истражујући са ове дистанце Први крсташки рат, јасно је да није постојао само један лидер овог
похода, штавише. Навешћу неке од вођа:

Боемунд Тарентски (1058- 1111)

1) Боемунд Тарентски и Танкред Галилејски- узевши у обзир да је Боемундов отац био Роберт
Гвискард, разлог Боемундовог одласка у рат је врло прост. Не може се очекивати да син великог
освајача тог времена буде пацифистички настројен. Боемунд у рат води и млађаног Танкреда,
принца Галилеје, иначе наследника на месту регента Антиохијске кнежевине.
2) Готфрид Бујонски и Балдуин I од Едесе- Готфрид је био визионар. Уверен у успех у рату,
распродао је сву имовину, уложивши је у подршку и опрему својој армији. Схвативши да у Европи
живот за њега нема перспективу, у рат је повео и жену и децу, што би значило да се неће враћати.
Уз њега је био и брат Балдуин.

3) Роберт II Нормандијски- као верник није било дилеме да ће се одазвати папином позиву. Због
недостатка средстава, заложио је Нормандију да би кренуо у рат, што ће му бити највећа грешка
за живота.
4) Ремон Тулуски- када се све сагледа, његово присуство највише је значило. Ем је имао искуства
са муслиманима, против којих се борио у Шпанији, ем, испоставиће се, није имао никакав
интерес, ем је поседовао велику и добро опремљену армију.

План почетка рата био је да се у поход крене августа 1096. из Константинопоља. Глас о почетку
рата брзо се шири. Проповедима је шире народне масе распаљивао Петар Амијенски, познатији
као Пустињак ( фр. Petrus Heremita). Интересантно је да се једна група, пре свега сиротиња, нашла
се у пролеће у Земуну. У пљачкашким походима их заустављају Мађари, који су их истукли те наге
послали у Београд. Ову групу предводи извесни Валтер без Земље ( Gautier Sans- Avoir). Након што
му византијски заповедник није пружио затражену помоћ, Валтер је кренуо са зверствима и
пљачком. Огорчени тиме, локалци су кренули на њих, део побили или спалили, да би Валтер
побегао на југ, ка Нишу и Софији.

Почетком 1097. долази први проблем за окупљену војску, која у Цариграду долази у огромном
броју. Проблем је био снабдевање основним намирницама. Становништво се довијало, те
понешто куповало, добило на поклон, док се у случају крајње нужде приступило пљачкању.
Алексије Комнин је био забринут понашањем крсташке војске, па настоји да је чим пре пребаци у
Малу Азију. На путу до Јерусалима, крсташи ће освојити, током 1097, два страшно, кроз историју
битна "чекпоинта"- Никеју и Антиохију.

Никеја је била географски непогодна за опсаду. Изузетно високи бедеми и језеро на ком је једним
делом лежала, правили су проблем. Султан који је држао град направио је стратешку грешку.
Једнако је ценио трупе Петра Пустињака и новопридошле крсташе. Становништво Никеје након
султановог повлачења тражи од Алексија помоћ. Цар шаље Манојла Бутумита да преговара о
предаји Никеје, док се генерал Татикије придружује крсташима код зидина, како би се исценирало
да је заправо Византија заузела град, а не крсташи, који су револтирани маневром цара, који
убрзо осваја све битније градове на западу Мале Азије- пре свих Ефес и Смирну. До битке код
Дорилеја 1. јула 1097. долази након што су Турци опколили војску Боемунда. Ипак, крсташима
убрзо у помоћ стижу Готфрид Бујонски и Ремон Тулуски. Битку је одлучио папин легат, Адемар из
Пија, запаливши турски логор, натеравши их на бег. Наредни циљ је била Антиохија, која беше
под опсадом од октобра 1097, до јуна 1098. Крсташи су, по легенди освојили град 3. јуна 1098.
захваљујући стражару по имену Фируз, који је љут због казне антиохијског вође, због реванша
предао кључеве града Боемунду. Три дана потом, Турци врше контру. Страховити напади Турака
доводе крсташе у тежак положај, до момента када ће један монах наћи реликвију која ће
подстаћи преокрет и победу крсташа. Ремон Тулуски новембра 1098. предаје кључеве града
Боемунду и овај постаје принц Антиохије.
Опсада Јерусалима

Јун је 1099. Крсташи су пред градом. Јерусалим снабдевен и спреман да брани дугу опсаду. Код
нападача супротна ситуација. Ипак, изморену војску подупрела је ђеновљанска флота, која је
била спремна за опсаду. Браниоци су напали ватром, крсташи камењем. Крсташи су се, под
окриљем ноћи, приближили кули која брани град, потом се уз помоћ импровизованог моста
спустили до зидина, отворили капију кроз коју војска улази у град. То се десило ујутро 15. јула
1099. Заповедник Јерусалима се предао и допуштено му је повлачење.

Тада се десило нешто што ће савршено описати најпоузданији извор за Први крсташки рат- Фуше
од Шартра, у делу " Gesta Francorum Iherusalem Peregrinantium" ( Дела Франака који су походили
Јерусалем), који наводи: " Град је пружао слику таквог покоља непријатеља и толико проливене
крви, да је освајаче саме од себе захватила страхота и одвратност. "

Емил Сињол- Освајање Јерусалима од стране крсташа

Шта ће овај рат донети по питању опште политичке слике? Пре свега, основана је Краљевина
Јерусалим, коју ће Византија невољно прихватити. Са друге стране, интереси Боемундове
Антиохије и Византије се косе. Турској такође смета Антиохија. Не могавши да ратује на две
стране, Боемунд се посвећује сукобу са Византијом, оставивши Танкреда у Антиохији. После
страховитог пораза код Валоне 1107, Боемунд ће се Алексију I обавезати на верност, поставши
вазал Византије.

Формирање нових снага након рата није текло по плану, па су формирани витешко- монашки
редови, прво ред Темплара, потом ред Хоспиталаца и на крају Тевтонаца. Ови редови називани су
монашким због скромног начина живота и потпуне посвећености вери, а витешким због
спремности и опремљености за борбу са непријатељем.

 

Коришћена литература:
Питер Франкопан- Први крсташки рат; Зов са истока
Јадран Ферлуга- Крсташки походи