Умјетност и друштвене науке

ФОРМИРАЊЕ БОСАНСКОГ САБОРА И ДОНОШЕЊЕ УСТАВА

Аутор: Драгана Рисовић

 

Године 1878. на Берлинском конгресу Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину. Убрзо након окупације аутроугарска управа је морала да сузбије побуне српског народа које су букнуле. Главни узрок немира Монархија је сматрала кметство и током своје 40-годишње окупације није успјела да га ријеши. Државна администрација је било добро организована на чијем чему је прво био Бењамин Калај (1883-1903) који је спроводио насилне мјере а након њега Стефан Буријан са доста попустљивијом политиком. Након Берлинског конгреса Босна и Херцеговина је фактички ушла у састав аустроугарске управе али све до анексије 1908.године остала је под султановим суверенитетом.

Првих година окупације помишљало се на анексију али одлука о њеној сагласности донесена је и прије Младотурске револуције (јун 1908.). Meђутим, Анексија je спроведена тек након ове револуције која је послужила као изговор да се елиминише нови турски елемент и могућност његовог продора на Балкан. Усљед тога, циљ Монархије је био да након Анексије (1908-1910) управља Босном и Херцеговином као својом колонијом. Сходно томе, Босански сабор и Устав који му је претходио прозиашли су из аустроугарске политике.

Доношење Устава имало је за циљ да Сабор предствља оквир новог грађанског политичког живота у Босни и Херцеговини. У фебруару 1910.године  издато је рјешење о Уставу а у прокламацији од 5.децембра исте године Ерентал каже да се тиме Босни и Херцеговини даје аутономија и конститутивност. Међутим, Устав је био само привид којим су жртвовани интереси Босне и Херцеговине зарад Монархије.Уставом покрајине нису добиле правно-политичке промјене нити самосталност у оквиру Монархије већ су остале вез карактера државе.
Према одредбама Устава Босна и Херцеговина је економски зависила од Монархије и Сабор је могао донијети само први буџет. У свим одлукала су у потпуности зависили од Монархије.Права која је Устав гарантовао формално су имала велики одјек али никада нису спроведена у праксу. Нека од њих била су право на слободу кретања, право својине, право на вјероисповијест, право на слободу збора и удруживања и слично. Одредбе Устава биле су формалне и у циљу интереса Монархије.
Устав је представљао цјелину од шест закона:Земаљски устав, Изборни ред, Саборски пословни ред, Закон о друштвина за Босну и Херцеговину, Закон скупљања за Босну и Херцеговину и Закон о котарским вијећима.

У члану 21.Устава одређена је улога Сабора, у њему стоји: „На законима сурађиват ће Сабор у који ће пучанство Босне и Херцеговине одашиљати застунике.“. Међутим, у у правном смислу Сабор није имао утицаја.Босански сабор је састављен од социјалног, националног и вирилистичког куријалног састава а грађани су били подијељени у три курије према вјерско-етничким групама.

Сабору су била ограничена права како у унутрашњем дјеловању тако и у спољњем те није могао да учествује у заједничким пословима Монархије иако су га се тицала. Сабор јесте могао да контролише буџет и одобри зајам али није могао самостално да закључује уговоре.За разлику од других Босна и Херцеговина преко Сабора није имала право на одлуку и морала је да прихвати да сви приходи остају у Монархији. Даље, за сваку законску основу  Земаљска влада као орган Сабора  била је потребна сагласност аутријске и угарске владе а да би она дала сагласност Земаљска влада је морала да тражи одобрење од заједничког министра финансија.

Изборе и изборни ред првих избора за Босански сабор пдредио је цар Фрањо Јосиф.
Постојале су три курије: Прва курија је била привилеговани слој или велепосједнички са два изборна реда; Друга изборна курија били су становници градова (трговци и занатлије) који су припадали и првој курији али су имали бирачко право; Трећа изборна курија чини су људи са села.

Бирачко право имали сви мушкарци од  24 године који бар годину дана живе у земљи, уз то бирачко право су имали аустријски и угарски држављани као и жене велепосједнице ако су плаћале 140 куна земљарину.
Сабор су чинила 72 посланика који нису имали право да се мијешају у рад извршне власти и њених представника. У Сабору током излагања имали су имунитет док је ван Сабора био ограничен. Након одабира посланика бирачи нису имали право да опозову њихов избор.

Устав и Босански сабор били су само привид права датих Босни и Херцеговни док се у позадини анексијом одвијало систематско доказивање моћи Монархије и њено настојање да сузбије српску интеграцију са било којим другим елементом који би их оштетио.

 

Литература:

 

© 2023 Ренесанса