Фото: Марко Стојановић
Да није било Анастаса Јовановића, питање је да ли бисмо знали како су заиста изгледали неки од најзначајнијих научника, државника и уметника прве половине 19. века у Србији. Пред Анастасовом четвртастом кутијом са објективом, стрпљиво су стајале величине попут Вука Караџића, Ђуре Даничића, Петра Петровића Његоша, Милице Стојадиновић Српкиње, Бранка Радичевића, Димитрија Аврамовића, књаза Милоша, кнеза Михаила, кнегиње Јулије, кнеза Александра Карађорђевића, Илије Гарашанина, али и обичан, свакодневни свет који је прошао кроз његов атеље. Први српски литограф, један од првих фотографа у Србији и свету, свестрани уметник, оставио је за собом несвакидашњу галерију “заракописа” којим је забележен живот у Србији 19. века.
Биографија
Анастас Јовановић рођен је 1817. године у месту Враца, које је тада припадало Отоманском царству, а данашњој Бугарској. Тридесетих година 19. века млади Анастас долази у Београд, где се првобитно школовао за терзијски занат (кројача народне ношње), а затим је био примљен да у Књажеско-сербској типографији учи за словоливца. Истовремено је на своју руку учио и граверски занат, па му можемо захвалити на изради матрица за слова којим је штампан први Српски буквар, 1838. године. Такође, као талентовани цртач правио је печате, како за себе и другове, а затим и за државне потребе. Његов таленат није остао непримећен ни код кнеза Милоша, који је по сваку цену хтео да осавремени Србију, па тако младног и талентованог шегрта шаље у Беч, како би на Академији свете Ане учио бакрорез. У Бечу се сусреће са новим научним открићима који ће постати његова опсесија и начин уметничког израза – у слободно време учи литографију и фотографију код Јохана Штадлера, бечког фотографа и литографа. Сматра се да је 1840. године почео да израђује прве литографије (техника штампања са камених плоча), а на овим радовима су се нашли Лукијан Мушицки, Вук Караџић и Доситеј Обрадовић. 1841. године купује Фоигтлендерову камеру с објективом Јозефа Пецвала, тада трећу која је произведена. Ово га сврстава у ред првих светских фотографа. Током своје фотографске каријере користо је разне фотографске технике. У почетку се бавио дагеротипијом, па је остало забележено да је овом техником 1841. године фотографисао кнеза Михаила, али дагеротипија није успела. Касније се упознао са талботипијом и стереофотографијом. Поред тога што је радио портрете, Јовановић је снимао и делове града, Беча и Београда, мртву природу, разне догађаје.
Фото: Википедиа / Анастас Јовановић – Литографија Лукијана Мушицког
Пионир примењене уметности
Познавање два уметничка заната – литографије и фотографије, помогло му је када је 1842. године са сменом владарских продица у Србији изгубио стипендију на Академији као пријатељ породице Обреновић. Те године оснива фотографско-литографски атеље у Бечу и почиње да се бави издавачком делатношћу. После завршетка Академије 1846. године, започео је да издаје “Споменике Србске”, историју Србије у слици и речи, која је у свакој од 12 планираних свески требало да садржи три литографије историјских личности и једну историјског догађаја. Због малог одзива публике, овај пројекат је обустављен после четири свеске. Следећи пројекат, “Пантеон словенски”, такође је био неуспешан.
Осим Вука Караџића, који му је био велика подршка, али и критичар, његов рад су пратили кнежеви Милош и Михаило Обреновић. Био је близак и са Његошем, који му је читао одломке из “Горског вијенца”. Остало је забележено да га је кнез Милош критиковао што се више бави политиком него сликањем. Сматра се да је у овим речима одзвањало Милошево незадовољство, јер је мислио да је Анастас више био наклоњен Михаилу.
.jpg)
Графика: Википедиа / Анастас Јовановић – Литографија “Победа краља Милутина над Татарима”
Први у свему
Сматра се да је Анастас Јовановић наш први школовани примењени уметник. Свој најуспешнији стваралачки период остварио је за време свог боравка у Бечу. Бавио се фотографијом, литографијом, гравиром, израдом икона, сликарством, израдом накита и намештаја, хералдиком. По повратку у Србију, 1859. године, постаје домоуправитељ кнеза Михаила и бави се организовањем живота на двору. Због захвалности према члановима породице Обреновић, који су га током живота и школовања подржавали и пријатељства које је уследило из тога, био је спреман да се одрекне живота уметника. После трагичне кнежеве смрти 1868. године, повлачи се из јавног живота. Остатак живота проводи дискретно у својој уметничкој радионици у Косовској 25. У њој се бавио електротехником, пратио је развитак фотографије, интересовао се за аеронаутику, на којој је радио и цртао. Његова кћерка Катарина Јовановић, забележила је да је: “Неуморно је радио, читао и пратио све догађаје, нарочито из области уметности и науке.” Умро је 1899. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
.jpg)
Фото: Википедиа / Анастас Јовановић – Кнез Михаило Обреновић кроз објектив Анастаса Јовановића