Најпознатија од свих златних грозница била је она у Калифорнији средином 19. века. Била је то велика освајачка авантура која није прошла без великих злочина. Први глобални и мултикултурни догађај. Пратила га је прва модерна медијска кампања. А први пут у историји копања злата важило је правило – ко га нађе, његово је. Злата је било пуно, само га је требало покупити. Раније су налазишта злата неке земље припадала држави, или још чешће владару лично. У Калифорнији није постојало ограничење количине злата коју појединац може да сакупи и однесе кући. Нису постојале ни таксе и порези. Сваки златни грумен био је нето добитак.
Калифорнија је до 1848. припадала Мексику, а после двогодишњег Америчко-мексичког рата прешла је на другу страну. Повод за рат била је америчка анексија Тексаса. Калифорнија по завршетку рата није била држава, него је сврстана у неорганизоване територије на западу континента. Исте године у планинама Сиера Неваде недалеко од Сакрамента, Џејмс Маршал је нехотице нагазио на златно камење. Велико грумење бљеснуло је на зимском сунцу. Вест није дуго остала тајна. Одједном су пристигли људи из целе Калифорније. Тако је почело.
На територији данашње Калифорније живело је око 160.000 људи, од којих су огромна већина били староседеоци, Индијанци. Они су живели далеко у брдима и у принципу их није занимало материјално богатство. Свих других становника било је мање од 10.000. Не рачунајући жене и децу, било је не више од 3.500 потенцијалних ловаца на злато. У тадашњем Сан Франциску, где је 1848. такође пронађено злато, живело је 900 становника. Била је то година из снова за локално становништво. Конкуренције није било, а за златом није морало да се напорно трага, било га је у изобиљу. Копало се кашиком, јер је злато било испод првог слоја прашине. Баш тако су писале новине тог доба.
Прва година била је чудесна. Богатства су стицана преко ноћи. Новине су писале о човеку који је ископао 17 унци злата за два сата, што је више од пола килограма, док је други за три дана накупио више од 3,5 килограма, а трећи је нашао грумен злата већи од своје главе. Антонио Франко Коронел, бивши официр мексичке војске из Лос Анђелеса међу првима се створио у брдима на северу Калифорније. Није било гужве када је стигао. Владала је хармонија, радило се уз песму. Није било стриктне поделе терититорије, јер је злата било довољно за све. Током лета 1848. Коронел је сакупио злато у вредности око 500.000 данашњих долара и вратио се кући. Када је идућег пролећа поново дошао да копа, ништа више није било исто.
„Стигао сам у марту 1849. и почео редовно да копам. На тој локацији, поред нас из Калифорније било је много Чилеанаца, Перуанаца, Мексиканаца, Американаца из свих делова земље, Немаца и других. Кампови су били подељени по националностима. Сви су профитирали, неки мање, неки више. Круже вести да је решено да се сви они који нису амерички држављани деложирају са парцела, јер се верује да странци немају право да експлоатишу злато“, записао је Коронел.
За то време вести о злату распаљивале су машту. Усхићеност је порасла до еуфорије. Више од 300.000 људи запутило се у Калифорнију. Била је то највећа миграција становништва у САД. Запрежним колима путовало се брзином две миље на сат. Путовања од више хиљада миља трајала су месецима. Бродовима се брже стизало. Млади људи нису могли да одоле зову авантуре. Више од половине придошлих били су млађи од 30 година, а девет од 10 били су мушкарци. Оштра конкуренција променила је амбијент. Почеле су невоље у рају.
Златна грозница у Калифорнија почела је великом сеобом 1849, па су дошљаци у медијима били познати као „форти најнерси“ (четдесет деветке) – forty niners (49-рс). По тим људима назив је добио популарни НФЛ клуб из Сан Франциска. Потрага за златом претворила се у рударење и тежак физички напор. Радило се по 10 сати дневно, повијене кичме и често у води до колена, а недеља је била слободан дан. Слобода ничим није била ограничена. У Калифорнији није било цркава, школа и судова који обликују и чувају норме понашања. Рудари су недељом могли да раде шта год пожеле, а то се углавном сводило на пијанчење, коцкање и провод са проституткама. Насиља је било све више. Свађе око парцела ескалирале су до оружаних сукоба, па су рудари организовали своје снаге реда, такозвани Одбор за будност. Владао је закон линча, вешало се без суђења. Дивљи запад.
Проналажење злата било је ствар среће, а не питање рада, како се ускоро показало. Многи нису успевали да се обогате. Чврсту веру у успех, која их је попут ветра носила на путу за Калифорнију, замениле су фрустрације и незадовољство. „Људи ће након неког времена научити да неће сваки човек који дође у Калифорнију постати богат. Ова земља се брзо пуни Кинезима, стално долазе у хиљадама. На великом броју места рудари им не дозвољавају копање. Овде су рудари отерали 200 Кинеза пре две недеље, али они су се вратили, као и увек“, писао је својима на источној обали један од „форти најнерса“.
Неки су писали кући да им је тешко, да су очајни и да искрено жале што су напустили све и дошли у Калифорнију, где нису пронашли срећу. Многи међу њима били су породични људи, трговци, занатлије и фармери, који су напустили све што су имали да би на брзину згрнули богатство и вратили се. Људи који су западали у такву ситуацију, тешко су се опорављали и ретко су се враћали кући. Било им је тешко да признају да су жртве похлепе, па су остајали да покушавају још. До самог краја, који обично није доносио олакшање.
Многе жене чији мужеви су се заглавили у Калифорнији преузеле су породичне послове код куће, а неке су дошле у Калифорнију. У новинама је писало да ће бити лако, а било им је претешко. Неко је морао бити крив за то. Први на мети били су копачи латиноамеричког порекла. Такса за странце уведена је 1850. године, због чега је за годину дана 10.000 Мексиканаца напустило Калифорнију. Други Мексиканци склонили су се у брда и наставили да копају, бранећи своје кампове и руднике као тврђаве.
Најгоре су ипак прошли Индијанци, међу којима су веома ретки тражили злато. Иако су од 1853. били законом заштићени у резерватима, рудари су се у потрази за новим налазиштима ширили на њихове локације у брдима. Исушивали потоке, тровали рибу хемикалијама, испирали земљиште и чинили друге тешке еколошке штете. Покушаји Индијанаца да сачувају своју земљу и стил живота нису успевали. Њихова села су паљена, а они убијани. Као резултат тога на попису 1880. у Калифорнији их је било свега 16.277, што је 90 одсто мање него на почетку Златне грознице. Извињење је Индијанцима упутио после 170 година актуелни гувернер Калифорније Гевин Њусон, рекавши: „То је био геноцид“.
Сан Франциско од 1849. више није био забит у заливу на Пацифику. Добио је луку. За годину дана постао је град са више од 20.000 становника. Калифорнија је 1850. постала 31. америчка држава. Министар финансија нове савезне државе постао је Антонио Ф. Коронел. После великог пожара 1851. нису више прављене дрвене куће, него је почело је да се зида у Сан Франциску. Унца злата (31 грам) коштала је око 20 долара, што је око 1.850 данашњих долара, а место за шатор коштало је 150 долара месечно. Била је то прва заједница блиска данашњем појму потрошачког друштва. Копачима злата било је потребно све. Храна, обућа, одећа, алат, покућство, забава. Градили су се хотели и гостионице, отваране су банке. Сан Франциско је 1853. имао 12 дневних новинских издања, девет осигуравајућих друштава и 27 конзулата.
Семјуела Бренана Златна грозница затекла је у Калифорнији. Био је бизнисмен, новинар, по вери мормон, оснивач првих новина у Сан Франциску 1847. California Star, Он је постао први калифорнијски милионер и дуго је био најбогатији њен житељ, а није копао злато, него је имао други план. Први је почео да јавља спектакуларне новости. Сматра се да је новинским вестима покренуо златну грозницу. Спремно је дочекао 1849. Отворио је радње мешовите робе на две локације, у Сан Франциску и Сакраменту. Продавао је све што је требало копачима злата, а њима је требало све, укључујући виски. Механизација за вађење злата била је све сложенија. И ње је било у радњи.
Једна продавница доносила је Бренану месечни профит од 150.000 долара. Била је то вредност 7.500 унци или 230 килограма злата. Поред тога Бренан је организовао прву калифорнијску поштанску службу. Најпознатија богаташица у Калифорнији била је Лизена Вилсон, која је кувала за рударе пре него што је отворила хотел у Сан Франциску. Она је са мужем и двоје мале деце дошла 1849. На миграционом цунамију Златне грознице 1853. у град стиже још један човек са планом. Леви Штраус, пореклом из Баварске. Са сестром је отворио радњу Levi Strauss & Co. за продају гардеробе, постељине, ташни и кућне галантерије. Робу су добављали преко браће из Нујорка, а 1873. направили су први пар радничких панталона од џинса са ознаком Леви’с. Модел 501 почели су да производе 1891.
