Огромни стари град Вавилон, чувен по свом богатству, лепоти и раскоши, био је један од најзначајнијих центара источне цивилизације о коме су писали многи: Херодот, Страбон, Диодор Сицилијански…
Пошто је победио цара Дарија Трећег у битки код Гаугамеле, Александар Великикренуо је на Вавилон. Очекивао је велики отпор и битку, међутим локално вавилонско становништво, незадовољно због пореза и осталих дажбина, предало је град Александру без икакве борбе, са цвећем и радосним покличима.
Историја нам говори да је нарочито велики процват Вавилон достигао у време цара Набукодоносора, који је потчинио богату Сирију, учврстио власт у Феникији и заузео Јерусалим, престоницу Јудејског царства. У тим походима дошао је до огромног плена и до већег броја робова, што му је помогло да оствари своје грандиозне планове и створи од Вавилона један од најблиставијих градова Блиског истока.
Грађен је према плану у облику правоугаоника, река Еуфрат делила га је на стари и нови град, и био је окружен двоструким прстеном зидина, на којима је било осморо врата која су названа по вавилонским боговима, пише Ртс.
За Вавилон је везана Вавилонска кула која је као симбол збрке и неразумевања пружила могућност многим интерпретаторима да је тумаче на разне начине. Међутим, увек је било присутно оно основно тумачење – Националистичка идеологија доноси људском друштву расцеп и пропаст, произлази из тираније која распирује човечанство на непријатељске народе.
Међутим док је Вавилонска кула остала само симбол, једна друга прича била је посебно занимљива – необични вртови на дворцу цара Набукодоносора.
Тако запањујуће изграђених вртова није било у читавом свету. Налазили су се иза високих и чврстих зидина царског дворца. Како легенда каже, њих је подигао цар Набукодоносор (606-562) за вољену жену Семирамиду, мидијску принцезу, која беше навикла на зелене брежуљке и шуме своје домовине, па је за њима туговала у жарком Вавилону.
Желећи да ублажи њену тугу, Набукодоносор одлучи да јој поклони читаву оазу зеленила и цвећа. Ти дивни вртови лежали су на четвороспратној кули која је наткривала многе грађевине.
Унутар сваког спрата били су чврсти сводови од црепа, који су се ослањали на снажне високе стубове. Платформе терасе биле су израђене од масовних камених плоча различитих облика, а одозго покривене једним слојем трске, и потом заливене асфалтом.
На све то наливен је дебео слој плодне земље, довољан да у њему расте дрвеће, чак и читава мала шума. Спратови вртова били су спојени степеницама и покривени плочицама у белој и ружичастој боји. Стубови у вртовима су достизали висину од 25 метара, те је било довољно светлости за растиње. На поливању тих необичних вртова радило је стотину робова по цели дан, вукући воду из Еуфрата помоћу једног великог точка, који је кожним ведрима црпио воду и износио је на површину.
Последње инструкције ратницима – из врта
Цар Александар одлучио је да Вавилон начини престоницом своје огромне државе. Због тога је хтео да својом огромном флотом обиђе Арабијско полуострво и да нађе директан пут из Вавилона у Египат, а из Египта да крене у поход на Запад. Међутим цару је изненада позлило. Наредио је да му лежај из дворца пренесу у висеће Семирамидине вртове, одакле је давао последње инструкције својим ратницима.
Када је видео да му се ближи крај, пожелео је да га пренесу у ону исту одају где је некада на свом златном престолу седео цар Набукодоносор. Ту је Александар Велики издахнуо, тринаестог јуна 323.године пре наше ере.
Пролазиле су деценије, векови, никли су нови велики градови поред трговачких путева, који су почели да заобилазе велелепни Вавилон. Он је полако опадао, а влага је почела да нагриза зидове чувеног дворца. Вода је лагано уништавала лоше печене глинене плочице. Пали су сводови и стубови на којима су се налазиле терасе са зеленим вртовима. Мрачно Исаијево пророчанство се обистинило: „Наступила је пропаст обијесног и празновјерног Вавилона“.
Читав Вавилон, а посебно вртови који су према Херодоту, достизали висину од око стотину метара, симбол је сјаја и раскоши који је, нажалост, ишчезао у простору и времену. Међутим, легендарни Вавилонски вртови постали су, и остали једно од седам чуда античког света.