РАЦИЈА 1942 И ЊЕН ВАНВРЕМЕНСКИ КАРАКТЕР
Прошлост. Овај термин се једноставно може дефинисати као низ догађаја који се одвијао у временском периоду који је прошао. Наука која се бави изучавањем прошлости се зове историја. Прошлост се може бројчано мерити годинама, деценијама, вековима или миленијумима. На основу значајних карактеристика које обележе неки временски период унутар ње, прошлост делимо у временски оивичене целине – временске епохе. Важни догађаји који најављују нову епоху а поздрављају стару епоху представљају граничне каменове епоха – временске међе. За нас хришћане најважнија међа у прошлости јесте рођење Исуса Христа, и све што претходи томе је епоха пре Христа, а све што се дешава након тога је епоха после Христа. Са обе стране ове непомерљиве временске међе имамо мање временске епохе чије временске међе су често склоне померању.
Тако например историчари улазе у дебате када се покушава одредити који догађај представља крај Средњег века и почетак Новог века: једни ту временску међу стављају на пад Константинопоља под Турке 1453.године, други на Колумбово откриће Америке 1492.године а трећи је стављају на закуцавање списка од 95 црквених теза на врата катедрале у Витембергу 1517.године од стране Мартина Лутера. Постоје и четврти који сматрају да ове три временске међе заправо представљају једну граничну временску дуж и да свака ова међа има своју сврху. С друге стране Христова временска међа, коју је он својим рођењем или оваплоћењем поставио, је непомерљива и јасно видљива из сваке временске епохе која јој претходи или следује и историјска наука је узима као основну временску међу, уз мале измене стратешког типа. Наиме све што се десило пре Христа историјска наука смешта пре нове ере, а све што се десило после Христа смешта у нову еру која и данас траје.
Унутар сваке ове временске епохе, историјска наука и помоћне историјске науке су успеле да открију прошлост, негде више а негде мање. Сваки сегмент људског постојања је проучаван, сагледаван и описиван: ратови, друштво, политика, култура, привреда, јавни живот, приватни живот, исхрана и многи други сегменти. На крилима историјске науке књижевност, филмографија, позориште, музика, сликарство и друге уметничке гране створиле су многа дела која прослављају прошлост. Најсвежију прошлост можемо да гледамо и уживо јер технолошка достигнућа попут телевизије, видеокамера и интернета су то омогућила.
Ипак без обзира на ова силна људска напрезања да се прошлост упозна и сачува од заборава, прошлост се површно упознаје ако човек користи само ум и чула. Осим умне и чулне природе човек има и духовну природу и њих три функционишу заједно. Пуноћа спознаје прошлости постиже се саосећавањем са људима и околностима у прошлости. Сви људи могу да постигну пуноћу спознаје прошлости ако желе, поготово они људи чије животно искуство одговара искуству историјског објекта из прошлости који желе да спознају.
Ко је икад јахао коња у пуном трку може да појми како је јуришала Филипова и Александрова коњица код Херонеје 338.године пре нове ере.
Ко је икад био у ситуацији да на основу свога рада не може да прехрани породицу може да појми Велику економску кризу из 1929.године.
Ко је икад имао високу телесну температуру може да појми страх и неизвесност болесника који су прележали кугу 1348.године.
Ко је икад био војник у рату може да појми ратовање на Солунском фронту 1918.године.
Ко је икад био на ивици смрти може да појми страдања Срба и других народа током рације мађарског окупатора у јужној Бачкој 1942.године.
Епископ жички и охридски Николај Велимировић, савременик овог страдања, у својој књизи ,, Религија Његошева ” из 1911.године нешто слично записује:
,, Потребно je, увек je веома потребно за сваког човека, удубити се у душевни живот других људи. Човеку се на тај начин, боље него и на који други, шири ум и срце; човек се тако научи да разуме и љуби друге људе; и најзад, само тако живот остаје за човека вазда интересантан…. По једној погрешној изреци један човек онолико људи вреди „колико језика говори“. Могло би се непогрешније рећи: један човек онолико људи вреди колико људи истински познаје, тј. колико је туђих душевних драма својом душом преживео. Јер има људи, који говоре неколико језика и који поред тога једва вреде једног човека, док нема људи, који су преживели душевну борбу свога ближњега, а да не вреде више од једног човека. ”
Овај некадашњи српски епископ, а садашњи хришћански светитељ, је 4. јануара 1942.године у манастиру Љубостињи дочекао свој 61.рођендан. Истог дана десио се сукоб на Пустајићевом салашу између устаника и окупатора који је изазвао почетак рације у јужној Бачкој. Историјска наука је овај догађај сместила у епоху Другог светског рата (1939 – 1945) а затим га је у претходних осамдесет година доста проучила и проучено записала. Уметност је кроз споменике, сликарска дела, поезују и филмографију у претходних осамдесет година прославила и овековечила страдање људи у њој. А сродници, пријатељи, познаници и поштоваоци јужнобачких жртава су тугом, уздасима, сузама, паљењем воштаних свећа, одржавањем парастоса и другим видовима саосећања у претходних осамдесет година се удубљавали и преживљавали душевне драме ових жртава. На тај начин су ширили свој ум и срце, саосећали се са свим страдалницима у прошлости и научили да цене свој живот и могућности које им пружа.
Број проживљених душевних драма страдалника у рацији, која је трајала у периоду од 4. јануара до 29. јануара 1942. године, није мали. По подацима из књиге ,, Рација у Јужној Бачкој, 1942. године ” коју је написао Звонимир Голубовић, убијено је 3 809 људи, од којих мушкарци у пуној снази чине 1 965 жртава, жене у пуној снази чине 927 жртава, деца оба пола чине 477 жртава а старије особе оба пола чине 440 жртава. Меморијално удружење ,, Рација 1942. ” из Чуруга, основано 2009.године, је додатним истраживањем пописало 5 519 убијених људи. Бројеви убијених свакако варирају, што је честа појава код масовних злочина, али оно што је бројевима немерљиво је бол и патња ових страдалника. Нека свако ко чита овај текст из своје перспективе покуша да их измери тако што ће покушати да се стави у улогу страдалих, или бар у улогу оних који су избегли смрт али који су у даљи ток живота понели трауме од којих се неће до краја опоравити.
Иначе војно-полицијска рација по дефиницији подразумева упаде у насеља и објекте ради хапшења осумњичених за нарушавање јавне и државне безбедност, одузимање оружја и убијање осумњичених ако пруже отпор. У јужнобачкој рацији је било упадања у насеља Чуруг, Жабаљ, Госпођинце, Ђурђево, Шајкаш, Мошорин, Вилово, Лок, Гардиновце, Тител, Нови Сад, Темерин, Србобран и Бечеј али у свим осталим мерилима је ова рација прекорачила своје дефинисане границе деловања и више је личила на злочин против човечности. Хапшен је ненаоружан народ, одузимана је покретна и непокретна имовина, а убијени су од отпора пружали само плач, јецаје и крике. Убијање се вршило и стихијски, по улицама, кућним праговима и двориштима, и организовано, одвођењем на тргове и речне обале где би били убијени. Начин убијања је био разнолик- стрељање, клање, пребијање и други начини којих у класичним војно-полицијским рацијама нема. Донекле је разумљиво зашто су убијани војно способни мушкарци, али није никако разумљиво зашто су жене, деца и старије особе убијане. Прва категорија страдалих може бити војна претња по окупатора, али друга категорија страдалих тешко да може бити било каква претња по окупатора.
Подаци о броју убијених које су скупили Звонимир Голубовић и меморијално удружење ,, Рација ” показују да међу жртвама мађарског окупатора има Јевреја, Рома, Руса, Русина па чак и Немаца и Мађара што је још један показатељ прекорачења сваког обзира у овом злочину. Ипак међу жртвама рације убедљиво доминирају Срби који су подсећања ради масовно убијани и током периода од 11. априла до 15. априла 1941.године, када је 3.корпус Треће армије мађарске војске, који је бројао 80 000 војника, заузимао Бачку. Велику помоћ у освајању Бачке и убијању око 3 500 Срба 3.корпус имао је у немачким и мађарским цивилима који су били саботери војне одбране Краљевине Југославије и делови обавештајних мрежа мађарске и немачке шпијунске службе. Као и током рације, убиства цивила мађарски егзекутори правдали су пружањем отпора од стране цивила, иако никаквог отпора није било.
Посебну тежину убијању Срба током рације даје чињеница да је убијање трајало током периода када Срби породично прослављају велике хришћанске и националне празнике. Неке од ових хришћанских празника прослављају, по другачијем црквеном календару, и Мађари. Они су те празнике и њихово наслеђе у прошлости заједно са Србима бранили од заједничког непријатеља- исламских Турака Османлија. У овом празничном периоду централно место заузима празник Христовог рођења или Божић, који се сматра најрадоснијим хришћанским празником а представља и прославу постављања поменуте Христове временске међе. У Шајкашу су мађарски војници ухапсили 26 људи који су изашли из храма Светог Димитрија након божићне литургије а затим их одвели у Мошорин где ће бити убијени на празник Светог Стефана, првог хришћанског мученика. У овом догађају је сва симболика овог страдања у јужној Бачкој- најрадоснији празнични период у години постао је период мучеништва за веру.
Ово потврђује и сан удовице Јелене Јовандић из Новог Сада, чланице Богомољачког покрета и мајке петорице синова, који је уснила неколико дана пред празник Богојављења. Тада јој се јавио Свети Јован Крститељ и рекао: ,, Дошао сам по своје стадо ” што Јелена испрва није могла да протумачи, иако је ,, стадо ” већ увелико страдало по Шајкашкој. На сам празник Богојављења страдала су три малена мошоринска ,, јагањца “: Радивој, стар десет година, Бранко, стар шест година, и Милан, стар четири године. Сутрадан, на празник Светог Јована Крститеља, за њима је кренула и ,, овчица ” Бранислава Белоцић, њихова тетка по оцу. Јелена Јовандић је већ 21. јануара могла наслутити значење сна, када је почела забрана кретања у Новом Саду. Пуноћу сна је коначно схватила када су 23.јануара мађарски војници у њеном дворишту убили њене синове Милорада, Саву, Пају, Живка и Бору и тако их прибројали у остатак настрадалог новосадског ,, стада “. Сан Јелене Јовандић је заправо био потврда страдања у Шајкашкој, Темерину и Србобрану и најава страдања у Новом Саду и Бечеју али и порука да ће настрадале Свети Јован, и сам страдалник за време земаљског живота, након насилног прекида земаљског живота повести на сигурно и чувати на том путу.
Многи су убијенима почели одавати поштовање одмах након злочина. Новосађани су годинама након рације избегавали да једу дунавску рибу, јер су многе лешеве убице бацале кроз избушене рупе на залеђеном Дунаву. Убрзо је подигнут и споменик жртвама рације на обали Дунава, а део обале око споменика је назван по жртвама. На обали Јегричке у Жабљу такође стоји споменик, док у Мошорину споменик страдалима стоји над бунаром у који су жртве бацане. У Шајкашу је на месту где је убијен мошорински свештеник Светозар Влашкалић подигнут споменик у његову част, који гледа у правцу његове црквене задужбине на брегу изнад Мошорина. Прота Светозар је планирао да остатак живота проведе овде као монах и да у храму посвећеном преносу моштију светог Николаја Мирликијског се моли Богу за здравље, радост, мир и спасење целог света али су те планове спречиле његове убице Хенрик Хофшајер и Михаел Кун. Ипак смрт га није одвојила од задужбине јер је прота сахрањен у крипти овог храма.
Вратимо се Христовој историјској међи. Она је историјској науци дала основни временски оријентир а помоћу ње се и јасније види граница између земаљског и Христовог небеског времена. Земаљско време се изражава кроз прошлост садашњост и будућност а Христово небеско време се изражава кроз ванвременску Христову Вечност. Ова Вечност се кроз Христову временску међу, дан његовог рођења које прославља празник Божић, спушта у наше земаљско време и омогућава нам да кроз њу се боље осврнемо на прошлост, боље сагледамо садашњост и јасније видимо будућност. У рацији 1942.године су људи страдали док су прослављали постављање Христове (ван)временске међе и празнике посвећеним онима који су усвајали, чували и бранили учење које је ова међа донела са собом из Вечности. Многи су страдали и зато што нису хтели да угрозе слављенике или зато што су са њима живели у миру, разумевању и поштовању.
Све ове страдале људе треба чувати од заборава одржавањем културе сећања. Култура сећања је ученик и следбеник ванвременске Вечности. Онај ко има учешћа у њој ради један племенит посао и биће ближи Вечности и самим тим се неће дезорјентисати и збунити посматрајући прошлост садашњост и будућност и догађаје у њој.
Јован Петровић
Косовска 18, Мошорин