ФОРМИРАЊЕ ХАБЗБУРШКЕ МОНАРХИЈЕ И ПОЧЕТАК ДОМИНАЦИЈЕ ОСМАНЛИЈА У СРЕДЊОЈ ЕВРОПИ
Аутор: Малиша Миљанић.
Хабзбуршку Монархију смо углавном, током њеног постојања, могли јасно етикетирати као једног од лидера у Европи у геополитичком смислу. Шта је све претходило њеном званичном настанку, и како су на Монархију утицале Османлије, покушаћу да објасним у наставку.
„De facto”, Хабзбуршка монархија је настала 1526. године. Међутим, њени почеци везани су за другу половину ХIII века, када су имали поседе у Швајцарској, око дворца Хабитсбург, који је први пут документован у изворима око 1108. Касније ће монархија успоставити упоришта у хабзбуршким наследним земљама (нем. Habsburgische Erblande), међу које се убрајају Крањска, Штајерска, Корушка, Тирол, па чак и Истра, иако је до 1797. била део Млетачке републике. Ове земље ће Хабзбурзи стицати постепено, почев од 1278.
Но, у теорији, одлучујућ значај за формирање Монархије имају три године. То су 1282, потом 1522, те 1526. Прва година се односи на повељу Рудолфа I синовима, којима је даровао територије одузете од Отокара II Чешког- углавном аустријске и словеначке покрајине. Друга година је у вези са породичним договором браће- цара Карла V и надвојводе Фердинанда о подели поседа, док је трећа година година одигравања битке на Мохачу.
Подстакнут тешким државничким обавезама, као и потребом да подигне статус свог брата пред женидбу са јагјелонском принцезом, Карло V је одлучио да изврши прерасподелу поседа и дужности са надвојводом Фердинандом. После тешких преговора, Карло је, уз допуштену строгу контролу, препустио Фердинанду аустријске и словеначке области, као и део Тирола, али и предњеаустријске поседе, који су управо најстарији поседи Хабзбурга, махом на северу Швајцарске. Карлу су остали поседи у Шпанији, Бургундији, Низоземској и Италији. Овај споразум ће касније добити много већи значај, јер ће представљати темеље квалитетних односа унутар породице. Карлови наследници су држали власт над његовим некадашњим областима, док су Фердинандови наследници имали царску, те власт у Аустрији, коју ће касније даље ширити и владати државном творевином коју познајемо као Хабзбуршку монархију, тј. колоквијално Аустрију (тај назив је нетачан, премда је Аустрија била само део Монархије).
1522. долази до сепарације династије на две гране- шпанску и аустријску. Шпанска грана ће изумрети 1700, а аустријска сићи са власти са свршетком Првог светског рата. У моменту гранања, шпанска грана је била угледнија, богатија и моћнија, док су Аустријанци били сиромашни, и чак у неким моментима зависни од шпанске родбине, што би доводило до тога да буду осрамоћени у смислу претрпљених критика. Е сад, мало дубља позадина позадина приче јасно разјашњава зашто су Шпанци били доминантнији. Наиме, њима ће, сем богатства, у прилог ићи једна баш велика околност, која је у то време, реално занемарена. У центру њихових поседа је Шпанија- прилично добро организована држава, са апсолутном влашћу краља, и што је најбитније, хомогеним етничким саставом. То аустријски Хабзбурзи никада ни близу нису искусили. Штавише, они су желели да у што већој мери интегришу свој живаљ, разнолик по етничком и верском саставу, нивоима економске и културне развијености, па делом и по компетенцијама којима је владар располагао у тим покрајинама или земљама.
Временом ће се показати да је то био договор који има ужасне, дугорочне последице, како по саму династију, тако и по бројне народе Европе. Јер, иронија судбине је тежила да аустријска грана ојача, буде важнија, и надживи шпанску грану. Судбоносно проширење власти аустријских Хабзбурга уследило је само четири године након склапања поменутог договора Фердинанда и Карла, и тиче се наравно, битке на Мохачу.
По логици ствари, након освајања балканских земаља, на удару се нашла Мађарска, као прва препрека освајању Немачке. Примаран циљ Порте било је свргавање цара Свете римске империје, као главног султановог идеолошког ривала. Пошто су до 1740. године цареви потицали из Хабзбуршке династије, архинепријатељи Османлија постају владари из те династије. Споменимо такође да су од гнева Османлија Хабзбурзи изазвали непријатељство династије Валоа (због Бургундског наслеђа), те у наредним вековима паралелно ратовали са Француском и Турском. У целој тој ситуацији је технички, највећи губитник Мађарска, која је постала бојно поље за рат Османлија и Хабзбурга у наредна два века. Подразумева се да се углед и значај Мађарске подигао, што су мађарски политичари обилато користили, како би очували што већи степен својих суверених права остатака своје државе.
Турци освајају Београд
Сулејман Величанствени. Најмоћнији светски владар тог времена, дефинитивно и један од најмоћнијих икада, наследио је свог оца, Селима I. Иако су га у Царству прозвали Законодавац (тур. Кануни), због препознатљивих реформа правног система, он је своју амбициозност и освајачки менталитет показао одмах. Први велики поход предузео је исте године када је и сео на место султана- 1521. Примарни циљ било је покоравање Мађарске. Успут је на јуриш заузео Шабац, а након двомесечне опсаде, пао је и Београд. Ипак, главни план који је имао му се изјаловио, не његовом вољом. Наиме, желео је да продре у унутрашњост Мађарске, али то није успео, јер је олуја која га је затекла новембра 1521. девастирала понтонски мост на Сави. Више среће имао је у наредном великом походу, који се десио неколико година касније.
Долазећи из правца Пловдива, преко Београда је Сулејман са око 120.000 војника и преко 300 топова упао у Срем, средином јула 1526. У наредним недељама освојен је Петроварадин, потом и Илок и Осијек. Овај маневар Османлија на челу са доминантним Сулејманом, довешће до битке против Угарске на Мохачу, 29. августа 1526. Турској сили се супротставила осетно слабија војска од 30. 000 војника и око 80 топова. На изненађење, Угарска војска је веома енергично почела битку и остварила почетне успехе. Ипак, убрзо ће уследити заокрет и недвојбени крах угарске војске. У бици је погинуо тада млади, двадесетогодишњи Лајош II Јагјелонац, краљ Угарске, Чешке и Хрватске, као и многи црквени и световни великодостојници попут Пала Томорија, бројни велики жупани, угледне личности и старешине, што доводи до краха државне управе.
Лајош II Јагјелонац
Погибија Лајоша II оставила је Чешку и Мађарску обезглављену, пред изазовом избора новог краља. Осим што је отворила пут доласку Хабзбурга не чело те две земље, Мохачка битка је означила крај независности краљевине Мађарске, и почетак грађанског рата који ће постепено довести до распада земље на три дела- западни део који је под влашћу Хабзбурга, средишњи, које је анектирало Османско царство, те Кнежевину Ердељ, нову мађарску државу, која се такође налазила под анексијом Османског царства. Власт Фердинанда I се простирала на западне и северозападне делове Мађарске, а власт његових даљих потомака на целу Мађарску. Ступајући на власт у тим областима, аустријски Хабзбурзи долазе у директан додир са Османском Царевином, поставши тако невољно браниоци Европе од даље доминације Турака. Тај задатак није био лак, али је дефинисао постојање Хабзбуршке монархије као браниоца готово читаве Европе од Османлија.
Моменат проширења власти Фердинанда I са наследних области добијених породичним договором 1522. на пространства Чешке и Мађарске представио је почетак стварања Хабзбуршке Монархије.
Меморијални парк у Мохачу, посвећен бици.