СОВЈЕТСКИ САВЕЗ 1927-1940

Аутор: Малиша Миљанић

Године након краја Првог светског рата, односно једна пуна деценија, Русија чека у новом руху, сведочећи радикалној трансформацији из Царевине у социјалистичку државу. Године након тих промена, па до почетка Другог светског рата, јесу тема овог текста.

Почетком тридесетих година, Совјетски савез је као једнопартијска држава пребродио кризе које су га пратиле од настанка. Опозиције водећим људима више није било ни у Партији, нити ван ње, привреда је стајала боље него раније, одмицао је рад на изградњи индустрије, масе су следиле основни курс Партије, у којој није било већих сукоба. Била је то држава снажне власти, где је моћ била све усредсређенија у рукама само једног човека- Јосифа Висарионовича Џугашвилија- Стаљина. Осим присталица Лава Троцког, многи припадници унутарпартијске опозиције су помиловани и враћени у Партију, попут Григорија Зиновјева, Лава Камењева, Јурија Пјатакова, Кристијана Раковског, Карла Радека и других. Они, разуме се, нису добили богзна како значајна места.

Постојало је неколико разлога који су учинили да се бирократизам историјски изрази као вид угњетавања, прије свега јер је био огроман и многољудан, представљао је слој који оптерећује читаво друштво од привреде до културе, али је недвојбено представљао снагу која у друштву тражи страхопоштовање и покорност као основну врсту односа. Тај све већи апарат добијаће све ужу политичку и општу идеолошку основу коју ће одобравати један човек.

Стаљин је 1933. изјавио пред Централним Комитетом да је социјализам однео коначну победу у Совјетском Савезу, али да је потребно надоградити додатно социјалистичко друштво као такво. Веровао је да се до остварења социјализма долази класном борбом и да је социјализам у СССР скоро у потпуности остварен. Стаљин је желео да себе прогласи творцем социјализма. Изградио је култ личности, те су се његове заслуге и лични празници почели свуда славити. Основно оруђе своје власти је видео у Партији и успео је да јој се наметне.

Организоване политичке опозиције у Совјетском Савезу почетком тридесетих година ХХ века није било. Стаљин је чврсто узео власт, људе зависне од себе поставио на кључна места политике, привреде, полиције, војске, наметнувши и то да он буде отелотворење борбе за изградњу социјализма. Улагао је огромне напоре да би се масе васпитавале у духу оданости према њему.

У Лењинграду је 1. децембра 1934. ликвидиран Сергеј Миронович Киров, Стаљинов човек од поверења. Атентатор је био студент Леонид Николајев, а са лица места је одмах дато тумачење да је реч о завери непријатеља Партије, па се као на кривце указало на групу од неколико раније водећих бољшевика- Зиновјев, Камењев итд. Упоредо са тим дешавањима, у Лењинграду су извршена чишћења паријског апарата, када су многи ухапшени, или послани у Сибир.

Лаврентиј Берија (1899-1953)

Све то је био увод у велико чишћење. Стаљин је дао налог да се убрзају процеси против оних који су оптужени због припремањаили спровођења терористичких дела и да се смртне казне не одлажу, већ спроведу одмах по окончању суђења. Ово је 1935. довело до стварања Комисије за уништење народних непријатеља, у којој су, осим Стаљина били Андреј Жданов, Николај Јежов и Лаврентиј Берија. Овај последњи ће, иако ће врхунац своје политичке моћи остварити тек након Другог рата, остати упамћен као егзекутор чистки.

1935. и 1936. су биле године испуњене организационим и политичким припремама будућих чишћења. По свој прилици, међу тим припремама било је и доношење новог устава, у ком су наизглед доминирала демократска начела. Доношење устава је званично потврдио сверуски конгрес совјета 1935.

Зиновјев и Камењев су 1936. осуђени на смрт. Идуће године је одржан процес седамнаесторици, међу којима су били већ помињани Пјатков, Радек и други. Четворица су избегли смртне казне, а остали су погубљени. Вероватно најпознатија жртва Стаљинове Велике чистке био је маршал Михаил Тухачевски, коме је суђено тајно, и он је погубљен 12. јуна 1937. Последње велико јавно суђење је одржано 1938. и оно је познато као трећи троцкистички процес. На оптуженичкој клупи је седео 21 истакнути бољшевик, од којих је 18 осуђено на смрт.

Чишћења су обухватала нове и старе бољшевике, мењшевике, социјалреволуционаре, сељаке, грађане, раднике, ерудите, ванпартијце… Врхунац чистки био је 1935-1938. Оно је донело још један важан елемент, који је Стаљин унео у своју власт- страхопоштовање. Најужи круг Стаљинових сарадника чинили су Вјачеслав Молотов, Лазар Каганович, Андреј Жданов и Лаврентиј Берија. Након Стаљинове смрти 1953, председник владе постаје Георгиј Маљенков, а секретар Централног Комитета- Никита Хрушчов.