АДМИНИСТРАЦИЈА ФРЕНКЛИНА РУЗВЕЛТА И ЊУ ДИЛ

Аутор: Малиша Миљанић.

Председнички избори 1932. затичу Сједињене Америчке Државе у моменту највеће економске кризе у историји. На власт убедљивом победом долази демократски представник- Френклин Делано Рузвелт, који почиње да преузима политичке економске мере, очајнички потребне да би се опоравило друштво и спасила демократија.

У првих 100 дана је постигнуто много, а сазвано је ванредно заседање конгреса ради усвајања свеобухватних реформи. Први корак је био спасавање финансијског система, а одмах потом решавање масовне незапослености и сиромаштва.

Рузвелт је делимично решио проблем незапослености тако што је запослио људе на многим јавним радовима. „New Deal” је дао америчким радницима законска права која су се у Европи уживала деценијама пре. Национални закон о радним односима из 1935. утврдио је права радника да се организују и заједнички преговарају. Установљен је механизам који ће обезбедити да се послодавци придржавају ових принципа. Њу дил је остварио највеће успехе за време Рузвелтовог првог мандата, а 1937. је била најплоднија година, премда је скочио БНП (бруто национални производ, прим.аут.). Незапосленост остаје на запањујуће високом нивоу од око 20%. Опала је тек када је САД започела програм војног наоружања. Рат је решио овај проблем, пошто је 1943. незапосленост сведена на 1%. Тридесете су по много чему биле револуционарна ера у америчком друштву. Њу дил има утицаја на пољопривреду. Иако је депресија у почетку уништила многе мале фармере, Рузвелтова администрација је побољшала положај већих поседа кроз субвенционисање цена. Овај тренд у правцу мањег броја већих фарми резултат је и развоја механизације, што иде у корист онима који су имали довољно капитала за такве инвестиције. Број фарми се смањио, али се укупна обрадива површина повећала, а пољопривредно становништво је драматично смањено у време краха берзе.

Захваљујући привредном опоравку земље, Рузвелт је стекао популарност, довољну да наредних 12 година буде на челу САД, до своје смрти 1945. После повлачења Џорџа Вашингтона са власти 1797. након осам година владавине, постало је неписано правило да председник може управљати земљом током највише два мандата. То правило је Рузвелта оборио.
На изборима 1936. је победио Алфреда Ландона. Прве и друге изборе је Рузвелт добио изборе, а треће и четврте тесно. Разлог томе је његова спољна политика. На трећи изборима је победио Вендела Вилкија а на четвртим Томаса Дјуиа.

Рузвелт је 1932. морао да прихвати спољнополитички програм изолациониста. То је учинио због тешке унутрашње ситуације и под притиском јаких изолационистичких струја у америчкој полотичкој јавности, а посебно у његовој властитој демократској партији. Све до 1936. Рузвелт је највећи део брига око спољне политике препустио државном секретару Корделу Халу. Заокупљен унутрашњим проблемима, Рузвелт се није уплитао у послове своје администрације која је водила изолационистичку политику.

Тек од 1937. Рузвелт у већој мери почиње да се занима за спољнополитичке проблеме. Његову пажњу привлаче агресивни поступци Немачке и Италије у Европи, те Јапана на Блиском истоку. У свом чувеном говору о карантину, одржаном у Чикагу 1937, Рузвелт истиче да у свету постоје агресивне силе и да је задатак мирољубивог света да се заштити од агресивне мањине. Тај говор је био наговештај једне нове спољне политике и та изјава изазива отпор код изолациониста. Рузвелт се решио на привремено одступање, али не и на одустајање од ангажовања САД у супротстављању фашистима.

Преко државног подсекретара Самнера Велса, Рузвелт се 1938. обратио Невилу Чембрлејну и предложио му сазивање међународне конференције у Вашингтону, где би се јавно осудила агресија и одбило правно признавање извршених освајања, на шта овај негативно одговара.

Закони о неутралност из 1935. и 1937. онемогућили су интервенцију САД у европском рату. Противљење рату је било укорењено у оним етничким групамавкоје су показивале симпатије за своје матичне земље под диктаторском влашћу. Улазак у рат могао би довести Рузвелта у ситуацију да се супротстави коалицији Немаца, Италијана, Ираца и Украјинаца. Од 1939. се рату противе и амерички комунисти и левичари, што је последица совјетског пактирања са нацистима. Бела кућа је употребљавала медије да би усмеравала пажњу на крајњу америчку десницу. У земљи су постојале профашистичке групације, а најпознатија је била Кју Клукс Клан.

Када је отпочео Други светски рат, амерички конгрес је донео Декларацију о неутралности. Велика Британија и Француска су биле упућене на помоћ САД у оружју и ратном материјалу, па је Конгрес донео одлуку о слободној продаји америчке робе свих врста зараћеним странама. Симпатије америчког јавног мњења изазвала је битка за Британију, у којој су учествовали амерички пилоти. САД је 1940. дала Британији 50 разарача у замену за дугорочни закуп поморских база на западној хемисфери. Принцип неутралности је прекршен када је Конгрес потврдио закон о зајму и најаму ком су СССР и Британија могли да се снабдевају америчким ратним материјалом на кредит.

САД је увучена у рат догађајима на Пацифику. Амерички дипломатски притисак се повећао како су Јапанци продирали дубље у Кину и Индокину. Комерцијални уговор између две нације прекинут је 1939. када САД уводи економске санкције. Две године касније ће САД замрзнути јапанска средства у земљи, наметнути ембарго на читаву трговину, укључујући и нафту. То је значило да ће Јапан морати да заузме налазишта нафте да би задовољио своје стратешке потребе. Сједињене Америчке Државе званично улазе у Други светски рат седмог децембра 1941.