ШПАНСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ

Аутор: Малиша Миљанић

Смирај 2024. године доноси и крај циклуса у ком сам говорио о периоду између два светска рата. Тако, након Мале Антанте, СССР-а 1927-40, анексије Аустрије, међуратне Француске, италијанске агресије на Етиопију и Њу дила, завесу на овај циклус спуштам говорећи о шпанском грађанском рату.

Он је избио у јулу 1936. и отпочео војним ударом десничарско- профашистичких елемената предвођених групом високих официра на челу са Франсиском Франком, а све против републиканске владе народног фронта, који је легално дошао на власт, победом на парламентарним изборима исте године. Припреман у сарадњи са Италијом, војни удар отпочиње побуном трупа у шпанским деловима Марока. Побуна у Мадриду, до које долази сутрадан, лако је угушена. Потом почиње пребацивање побуњеничких трупа из Марока, који успевају да заузму север и запад земље. У Бургосу су побуњеници прогласили своју владу.

По избијању сукоба, велике силе су се почеле опредељивати за једну или другу страну. Совјети су били уз владу Народног фронта. Француска испољава добро расположење према легалној влади. Истовремено су Французи страховали да не добију фашистичког комшију на југу. Француска десница је подржала Франка. Конзервативна влада Велике Британије је хладно и без икаквих симпатија гледала на народни фронт. Немачка и Италија су на страни побуњеника. Португалија је била уз Франка, а САД је глумила самосталност.

Шпанска републиканска флота била је усидрена у Тангеру, угрожавајући везе побуњеника у Мароку и Шпанији. Франко је тражио од Енглеске и Француске да их уклоне из Тангера. Енглези су ултимативно позвали републиканце да напусте луку.

Блумова влада је донела одлуку да се неће мешати у унутрашњи сукоб у Шпанији. Французи су упутили позив владама Британије, Пољске, Белгије, СССР, Немачке, Италије и Португалије да склопе уговор о неинтервенцији у Шпанији, што је прихваћено. Француска влада допунила је предлог захтевом да стави ембарго на извоз оружја и ратног материјала у Шпанију. Легална шпанска влада је уложила протест против тог предлога. Укупно 27 земаља је изјавило да прихвата принцип немешања у сукобе у Шпанији.

Републиканска шпанска влада била је у могућности да објави Белу књигу, у којој се документовано приказивало активно учешће Немачке и Италије у грађанском рату на страни фашиста. Мусолини тражи победу Франка, како би фашизам на Средоземљу добио ново упориште. Хитлер и Мусолини су крајем 1936. признали хунту Франциска Франка као једину легалну шпанску владу. Француска и Британија одбијају да признају Франкову владу његове присталице. Савет Друштва народа одбио је да се одазове било каквим одлукама на апеле шпанског министра спољних пословапротив оружане акције Немачке и Италије у његовој земљи.

СССР је 1936. уложио протесте, а потом обавестио комитет за интервенцију да се више неће сматрати везаним споразумом о немешању, уколико га сви други не буду поштовали. Након тога су се совјетски тенкови појавили на шпанском бојишту и прва интернационална бригада, организована од стране Коминтерне, стиже у Шпанију. У њој није било Руса. Између шпанске републиканске владе и СССР успостављене су везе чврстог пријатељства. Зближавање са СССР појачаће утицај комуниста на републиканску владу у Шпанији.

Владе Британије и Француске наставиле су да инсистирају на политици немешања. Оне су предложиле владама Италије, Немачке, СССР и Португалије увођење међународне контроле шпанских обала и границарсди спречавања иностраних трупа и наоружања у ову земљу. Предлог је прихваћен и комитет за неинтервенцију је могао озваничити план, који је био једноставан. Британски и француски ратни бродови крстариће дуж обала окупираних од франкиста, а немачки и италијански дуж обала под контролом републиканаца. Покушај СССР да учествује у овој контроли био је без успеха. Патролирање бродова великих сила убрзо ће довести до великих инцидената. Немачка и италијснска влада повлаче бродове из контролне мисије око шпанских обала. Британска и француска влада сазивају поморску конференцију у Ниону која је завршена споразумом којим се британска и француска флота и авијација овлашћују да штите трговачке бродове свих земаља сем шпанских, и да уништавају сумњиве бродове и авионе које се појаве у западном Средоземљу.

Немачки авиони су 1937. бомбардовали баскијску варошицу Гернику. То је подстакло Пабла Пикаса, иначе осведоченог републиканца, да на платну изрази незадовољство због напада на цивиле. Ова његова слика и данас је један од највећих антиратних симбола када говоримо о уметности.

Доласком на власт Франка као диктатора и Хуана Негрина, као председника републиканске владе, у обема зараћеним странама је успостављена државна власт. Републиканска офанзива на градић Теруел је пропала. Републиканци су покушали да спасу изоловану Каталонију, али су франкисти зауставили напад и кренули у контраофанзиву. Када је 1939. пала Барселона, влада и председник републике, морали су да потраже уточиште у Француској.

У Мадриду је пуковник Касадо предводио побуну, и чим се дочепао власти, започео је преговоре са Франковим штабом о предаји. Када је пао Мадрид, републикански отпор у преосталом делу Шпаније је нестао. Франко је првог априла 1939. прогласио крај рата и велики тријумф своје „Нове државе“.

За крај, у моје и име мојих колега са којима уређујем сајт “Ренесанса 23”, желим вам добро здравље и сваку срећу у Новој 2025. години!