ВЛАСИ

ВЛАСИ – остаци романизованих староседелаца, који су се после досељења Словена
одржали као сточари у мањим или већим скупинама, у разним деловима Балканског
полуострва. У повељама српских и босанских владара из првих деценија XIII века
власима се називају и Дубровчани као потомци романског становништва. Од друге
половине X века па надаље власи се јављају као одређен друштвени и политички чинилац
у Тесалији, северној Грчкој, данашњој Македонији, Бугарској, Поморављу, као и у
западним деловима српских земаља. У почетку власи нису били везани за одређену
територију, већ су се са својим стадима стално кретали у потрази за бољим испашама.
Међутим, и њих је захватила феудализација, што је убрзало организовање влашког
становништва у оквиру посебних скупина – катуна (в.). Окружени словенским
становништвом и упућени на сарадњу с њим, влашки катуни у српској држави нису
успели да сачувају своје првобитно етничко обележје, већ су временом славизирани. Овај
процес је у XIII веку ушао у завршну фазу. Већ у првој половини XIV века власи су
посебна друштвена категорија, која се по свом основном занимању разликовала од Ср-ба
земљорадника, па је у складу с тим и забрана прелажења меропаха у влахе на поседима
неких манастира. Захтева се заправо: србин да се не жени у власех, ако ли се ожени да ју
веде у меропхе.

На челу влашких катуна, који су у почетку били под непосредном влашћу владара, па су
тек његовим даровницама дошли у посед манастира, а веро-ватно и властеле, налазили су
се старешине – кнезови, челници и примићури познати из дубровачких докумената као
катунари, по којима су се обично називали и катуни у околини Дубровника. Један катун је
обично сачињавало неколико десетина влашких домаћинстава – клетишта. Из
манастирских повеља се види да су власи као и остало зависно становништво сносили
извесне терете за рачун феудалног господара, који су одговарали њиховом занимању.
Они су распоређивани на поједина домаћинства, на мушке главе, катуне као целине, а
зависили су од имовног стања појединаца. За коришћење манастирских пашњака власи су
плаћали травнину (в.), која је по старом правном обичају за једно стадо износила два
овна и два јагњета, и сир и динар, а по Душановом законику од сто грла стоке по једно. На
својим коњима су за потребе преносили со из Приморја и то 40 кућа десет товара, затим
жито, вино, сир и друго, пратили су игумана и манастирске службенике на путу и преносили им ствари. Имућнији власи су манастиру давали вунене покриваче и клашње (в.)
направљене од своје вуне, а сиромашни и ћелатори (в.) су чували манастирску стоку и
прерађивали вуну. На неким манастирским властелинствима се поименично наводе
катуни задужени за чување одређене врсте стоке.

Власи којима је манастир дао земљу на обраду, тј. села, учествовали су у припреми сена,
као и остали манастирски људи, а уз то су били дужни да један дан ору и узорано пожању.
То је био рад заманицом, кад су сви способни излазили на работу. Као власници коња и
добри познаваоци путева, власи су били главни посредници у трговини између Приморја
и унутрашњости Балкана, преносећи на својим коњима робу дубровачких, српских и босанских предузетника, а понекад и своју.

 

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици, 619, 626-629, 650-652, 698, 701; Љ.
Стојановић, Повеље и писма I, 3, 7-10; Н. Радојчић, Законик, 49,57,58,82,97,111,112,141.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Село, Београд 1965, 29-53; К. Јиречек, Власи и Мавровласи
у ду-бровачким споменицима, Зборник КЈ I, 193-204; К. Јиречек, Историја Срба II, 96-97,
165; Т. Тара-новски, Историја српског права I, 71-76; М. Ди-нић, Цубровачка
средњевековна караванска трго-вина, ЈИЧ 1-4 (1937) 119-145; М. Филиповић, Структура
и организација средњовековних кату-на, Симпозијум о средњовјековном катуну, Сараје-во
1963, 45-112; Д. Ковачевић, Средњовековни катун по дубровачким изворима, на истом
месту, 121-140; Б. Ђурђев, Територијализација катунске организације до краја XV века,
на истом месту, 143-169; Д. Динић-Кнежевић, Учешће влаха у пре-ради вуне и превозу
тканина у XIV и ХУвеку, Радо-ви АНУ БиХ 73, Одељење друштвених наука, књ. 22,
Сарајево 1983, 85-92; М. Благојевић, „Закон све-тога Симеона и светога Саве”, 141-159;
ИСН\, 381-382 (М. Благојевић).

Д. Динић-Кнежевић

Извор: “Лексикон српског средњег века”, Београд 1999, 86-87 стр