ТЕОЛОГИЈА ЊЕГОШЕВА

„Наш песник, дакле, учио је теологију код најбољег учитеља, код кога су се учили и мудраци источни и пастири витлејемски, и арапи бедуини и исландски друиди, и Русо и Толстој- код учитеља генијалнијег од Оригена и јаснијег од Белармина. И код тог учитеља, који бесплатно учио тако на Ловћену као на Темзи и Неви, Његош се научио овим трима стварима:

1. да је видљиви свет несумњиво откривање Бога;
2. да је суштина Бога недоступна људском сазнању, и
3. да је по свој вероватности Бог мисаони, животворни огањ, који загрева и оживљава целу васиону.
4. Бог је себе открио, испољио у природи. Свемогући Бог није могао неиспољити себе у свом делу. Фидије је открио себе у свом „Аполону“, Августин у својим „Исповестима“, Милтон у „Изгубљеном Рају“, Пушкин у „Полтави“- Бог у природи.Сваки дух открива себе у свом производу, свака твар испољава себе својом акцијом. Да људи живе у својим делима, то није празна реч. Сликар, који слика један изглед природе, слика у исто време своју унутрашњост, своје мисли и своје осећаје. Песник „Полтаве“ описује себе, описујући Петра и Мазепу и шведског краља. Шекспир је и Хамлет и Лир и Ричард и Цезар. Један моралист је моћан, кад у греху и врлини других описује свој грех и своју врлину; зато су највећи моралисти обраћени грешници. Стварајући, Бог слика, реже, пева себи, оваплоћава, изражава своје мисли и осећаје.“

 

Владика Николај Велимировић, Религија Његошева, Подгорица 2001, 87-88.