ДОМИНИКАНЦИ У СРПСКИМ СРЕДЊОВЈЕКОВНИМ ЗЕМЉАМА
ДОМИНИКАНЦИ – припадници католичког монашког реда називаног још и ред браће проповједника (ordo fratrum predicatorum). Ред је основао Доминик Гузман 1207. у јеку борбе против катара у јужној Француској, а потврдио га је папа Хонорије 1216. године.
Манастири доминиканаца оснивају се врло рано у градовима на јадранском приморју. Већ 1221. основана је посебна провинција за Угарску (provincia Hungarie) која је обухватала све доминиканске манастире на Балкану. Када су се у Босни распламсале борбе са јеретицима ангажовани су доминиканци из Угарске којима је 1233. додељено право инквизиције (officium inquisitionis). Они су се нашли у улози мисионара, који су, идући за ратници- крсташима, имали задатак да темељно промјене црквене прилике у Босни. У хроници угарске доминиканске провинције, састављеној 1259, каже се да су у Босни основали два манастира и да су спаљивали јеретике који би остали упорни у својој вјери. Из доминиканског реда су били први Латини бискупи у Босни; томе реду се приписује и привремено успостављање бискупије са каптолом, стоном црквом, црквеном десетином, за време успјешног ратовања 1235-1241. Међутим, и сами су постали жртве кад су у жилавом отпору бранилаца традиционалних црквених односа, племства и владара, збрисане све тековине мисионарског рада. Реформисана латинска бискупија, пошто је истиснута из Босне, добила је сједиште у Ђакову у Славонији. Од краја XIII вијека мисионарски задаци у Босни повјеравају се фрањевцима (в.) услед чега долази до спорова између два реда, окончаних 1330. победом фрањеваца који добијају овлашћења за мисионарски рад и службу инквизиције.
У Србији се доминиканци појављују појединачно у саставу посланстава које би папе упутиле ради преговора, најчешће да придобију српске владаре да прихвате папски примат. Изузетак је била саска рударска општина у Брскову (в. Саси), где се већ пре 1280. налазе католички фратри од којих је један изричито означен као доминиканац: Armanus Teutoni- cus de ordine predicatorum. Ови фратри су били повезани са дубровачким доминиканцима. Капела Св. Марије у Брскову, коју је подигао Хајнц де Биберанис, предата је 1281. дубровачком самостану доминиканаца, а которски бискуп је то даривање потврдио.
Доминиканци се у српској држави у XIII-XIV веку јављају међу бискупима приморских градова Папа Гргур ІХ је незадовољан стањем у Барској надбискупији тражио 1236. да доминиканци пођу у ту архидијецезу. Доминиканци се са фрањевцима често смјењују на положају архиепископа барских. Један од најпознатијих био је Гијом Адам, проповједник крсташког рата против шизматика. Приору угарске провинције папа је 1250, наложио да неколико својих фратара пошаље у Албанију ради мисионарског рада међу хришћанима који су под влашћу Грка. Плод појачаног интересовања за Албанију било је и додељивање цркве Светог Мавра у Улцињу дубровачким доминиканцима (1258). У Котору је манастир Светог Николе за доминиканце основао (1344) Никола Бућа, Душанов протовестијар. Ту задужбину је, како се тврдило, и сам владар обда- рио поседима. Папа је 1345. одобрио доминиканском реду да прими манастире у Котору, Скадру и још у три града или знатнија места.
Појединачно се доминиканци сусрећу у католичким парохијама српских рударских места, али у мањем броју него фрањевци. У Новом Брду се затекао и боравио неко време један Доминиканац професор. Из Новог Брда је потицао фратер Олеариус, Уљаревић (?), који је од папе тражио и добио дозволу да са браћом из свог реда обавља миснонарски рад у Србији и оснива самостане (1451). Међутим, ти планови су дошли сувише касно, кад већ није остало ни времена ни услова за реализацију. У периоду турске власти нема података о некој знатнијој делатности доминиканаца.
Сима Ћирковић
ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, Авињонске пане и српске земље, Пожаревац 1934; И. Божић, О ју- рисдикцији которске дијецезе у средњовековној Ср- бији, Споменик 103 (1953) 11—16 (= Немирно По- морје, 15-27); Ј. Шидак,,,Еццлесиа Сцлавониае” и мисија доминиканаца у Босни, Зборник Филозофског факулте- та у Загребу 3 (1955) 11-40, 245 (= Студије о „, цркви босанској“ и богумилству, Загреб 1975, 177-209); С. Јалимам, Биљешке о доминиканцима у средњовје- ковној Србији, ИЧ 38 (1991) 221-231.
Извор: “Лексикон српског средњег века”, Београд 1999, 163-164 стр