АЛКОХОЛИЗАМ, ПИЈАНЧЕЊЕ, БИРТИЈЕ – ДОМАЋИ ФИЛМ

 

Аутор: Ђорђе Тадић

Алкохолизам је, у балканским условима, најпре треба то рећи, појава за проучавање интересантна, али незахвална и неухватљива. За разлику од увозних порока – наркотика, коцке и интернета – алкохол је део културне баштине. Нешто наше, домаће; нешто без чега нисмо оно што јесмо.Алкохолна пића, севдах и дерт, као и неизоставна кафана дубоко је укорењени део балканског идентитета. У балканским кафанама, уз домаћу раџу, вињак или “нека страна ђубрета”, склапали су се пословни договори, писала велика дела књижевности, налазиле животне партнерке, ковале завере за убијање крунисаних глава и терорисање комшијских народа. Балкански човек осећа се ускраћеним у простору без кафане и пијаног заноса.У таквој атмосфери, пијанчење се често и не сматра зависничким пороком; уживалац дрога је наркоманчина, бацач карата је распикућа и пропасник, интернет-зависник је џабалебарош који буљи у кутију. Но, алкохоличар (не нужно; можда само конзумент алкохолних пића, повремени или стални) није само пијандура; он је и боем, душеван човек, мушкарчина/жена-мајка-краљица, Србенда/Хрватина/Балкан бој, домаћин чо’ек.
Филм је сјајна илустрација перцепције алкохола у нашој култури. Филмови који се или баве алкохолизмом, или се у њима појављују занимљиви алкоси са интригантним животним причама, разнолика су скупина остварења која дочаравају како наше друштво перципира (да не кажем “осећа”) “опојна пића” и конзумирање истих. У неким филмовима алкохол је порок и неизоставни пратилац сиромаштва, несреће и хаоса; у другим, опијање је боемлук који привлачи и испуњава; у трећим, алкохолизам је порок резервисан за “ниже” слојеве, док “фини свет”, наравно, не шљока и не ‘вата певаљку.

Проучавање злоупотребе алкохола у Југословена почиње тек у међуратној Југославији.Двадесете су, поред огромног оптимизма, вере да ратова више неће бити, свинга, хероина и фашизма, донеле и моделе борбе против алкохола.Све започиње у Америци, где удружења протестантских фундаменталиста, Кју Клукс Клан и трезвењачка друштва успевају да се изборе за чувени Закон о прохибицији (1921), којим је забрањена производња, продаја и конзумација алкохолних пића. Талас антиалкохоличарског заноса шири се и Јевропом, а ођека има и код нас. Наши властодршци нису, наравно, следили амерички модел, знајући да би тако себи обезбедили скраћивање главе од стране бесног народа. Но, настају бројна трезвењачка друштва, а алкохолизам бива студиозно проучаван. Кинематографија се активно укључује у освешћивање алкохолу склоне раје.Наш први антиалкохоличарски филм, “Трагедија наше деце” (1922), приближава гледаоцима туробне судбине младих алкохоличара огрезлих у опијање. У време када новине пишу о “Мароуани, пошасти која уништава американску омладину”, а београдске улице су облепљене трезвењачким плакатима на којима рашчупани алкохоличар лежи на улици, док га потресено посматрају унесрећена жена и уплакана деца, у биоскопима се приказује остварење које упозорава младеж шта ће јој се десити уколико се преда алкохолу – у стилу америчких едукативних филмова, попут чувеног “The Reefer Madness”(који, by the way, није о алкохолизму већ управо о злогласној мароуани). Погађате, филм је нем, и црно-бео, а глумци су нашминкани, што га чини још језивијим. Бојим се да никад више нећу отићи до кафане ако га поново погледам.

Тридесете су прошле у знаку борбе против социјалних и политичких зала далеко озбиљних од локања, те нису изнедриле ниједан филм о алкохолу и банчењу. Долази окупација, током које настаје само један српски филм (уколико не рачунамо недићевске пропагандне журнале) – “Невиност без заштите” . Акробата Драгољуб Алексић, главни лик, изводи вратоломије по Београду, док покушава да незаштићену девојку спаси од насртаја њеног ружног, великог и пијаног станодавца. Видимо модел правог мушкарца – атлета, мишићав, храбар, вешт, несебично помаже незаштићеним категоријама тј.самој девојци у велеграду. Као тотална супротност, приказан је силоватељски настројени рентијер, који, поред осталог, и пије. Дакле, слаб мушкарац и нитков није атлета, насрће на поштен женски свет, и алкохолише се. Приметан је благи утицај нацистичког ubermenschидеала, према коме је, такође, алкохол тровање здравог духа.

Послератно доба доноси нову фазу борбе против алкохолизма, опет према страном моделу – овог пута совјетском.Као што је надалеко познато, алкохолизам је неизоставан део руске питореске.Совјетска власт, током читавог трајања Совјетског савеза, водила је озбиљну, беспоштедну и темељну борбу против алкохолизма. Та појава виђена је као отров који разара ум стаменог социјалистичког пролетера, који, због одговорности коју има у борби за стварање бољег света, не сме да се одаје пороцима, који ће га учинити социјалним случајем, насилником и бруком за радни свет. Оличење таквог виђења јесте филм “Прича о фабрици” (1949).Видимо заклетог трезвењака и одговорног радника Ферда (Бранко Плеша), који се одаје алкохолу, у очају. Премда је градитељ новог и другачијег друштва, не може да прихвати талас женске еманципације који захвата и његову супругу, која се од домаћице што чека уморног мужа с посла претвара у комунистичку активисткињу и предану фабричку радницу – она раме уз раме са мушкарцимагради социјализам. Алкохол је доживљен као бег од прихватања неминовних и неопходних промена. Међутим, као што то обично бива у филмовима раног социјализма, Фердо схвата своју заблуду и са пролетерским осмехом на лицу корача у светлу будућност.

Средње Шездесете подариће нам, поред вијетнамки, социјалног бунта, хипи културе и Лепе Лукић, и најзанимљивију фазу домаће кинематографије – Црни талас. Режисери овог правца били су (уз пар изузетака) искрени левичари, који су изгарали од жеље да искажу колико је југословенско друштво са социјалистичког пута скренуло у хипокризију и декаденцију. Били су решени да на светлост изнесу сав јад и прљавштину завучену иза окречених фасада и црвених барјака. Црноталасни свет је универзум оронулих дворишта, радничких смештаја, заједничких купатила, блатњавих села и индустријских варошица. Можемо се, желимо ли да будемо објективни до краја, запитати да ли је то права слика живота у социјалистичкој Југославији – или су дисидентски настројени режисери наметнули пресек свакодневице малих девијантних изопштеничких група као слику реалности најширих слојева ? Или је истина негде између ?Какав год одговор био, Црни талас дао је суморну слику, чији је неизоставни део алкохолизам. Готово да са екрана можете нањушити мирис индустријског загађења, угља, ракије & вињака и задимљених биртија. Црни талас је и провинцију и њену динамику осликао на сасвим другачији начин. А у свакој варошици, паланци или селу, у то време је постојала група пијаница који, у малиганском заносу, убију комшију секиром, туку ојађене супруге са ликом Еве Рас, полупају кафану или гађају вињаком Титову слику, због чега заврше у станици милиције, где им љубазни другови у плавом стрпљиво, сатима објашњавају шта је све друг Стари учинио за нашу самоуправну заједницу.

Слику туробног и гаравог рударског градића даје нам филм “Човек није тица” (1965). Рудари су портретисани као измучени прегаоци, који, након крвавог диринчења у руднику, викенде и вечери проводе тукући се по кафанама, из којих се враћају са мало снаге, довољне тек да (поново) премлате своје напаћене супруге. Приказ криминогене сиромашне велеградске четврти, у чијим се озлоглашеним биртијама шверцери боду ножевима и сломљеним флашама, даје нам “Повратак” (1966). Следеће године настају “Скупљачи перја”, који су нас обогатили за аутентични приказ ромских перјара – Белог Боре (Беким Фехмиу), који опијен ставља руке на срчу и манијачки се смеје док крвљу залива неугледну сеоску крчму, и Мирте (Бата Живојиновић), кога алкохол нагони да наваљује на своју малолетну пасторку. Следеће, драматичне ’68, публика је имала прилике да, у “Биће скоро пропаст света” види суноврат сеоског свињара и алкохоличара Трише (Иван Палих), кога, свакодневно пијаног, демонски и увек трезни локални крчмар, Јошка (Мија Алексић), постепено гура у пропаст.

У филмовима социјалистичке Југославије, нарочито оним из средње и касне фазе њеног живота, алкохолизам је представљен као појава резервисана за радничку класу. Увек су молери, зидари, аутомеханичари и остале занатлије, склони разваљивању од ракије, вињака и пива. Интересантан приказ радничке класе понуђен је у црној комедији “Сирота Марија” (1968).Група молера пијана је даноноћно; толико су мортусирани да сваки зид нове зграде општине окрече у седам различитих боја; када оду у кафану, данима се ваљају у блату и пипају елегантно попуњену певачицу. У легендарном остварењу “Бурдуш” (1970), дежурни филмски пијанац, Гидра, осликава насилничку личност ковача Радета Лазића, који, пијан наравно, истерује госте из кафане и малтретира музику.“Камионџије” (1973) прате животно путешествије возача Ц категорије Павла Чутуре – искусног доајена свих кафана Ибарске магистрале, који пијан туче друге пијанце и још пијанији долази на вечерњу наставу. “Специјално васпитање” (1978) приказује нам колико алкохол трансформише – мајстор Хранислав (Јован Јанићијевић) се, након више чашица, од поузданог мајстора коме даме из средње класе поверавају своје лимузине, претвара у мортуса, кога полиција износи, уз животињске крике, из прилично демолиране кафане. Филм “Пас који је волео возове” (1977) приказује забачено рударско место у коме нема зубара, нити институција културе, али кафане не сме да не буде. Слично месташце видимо у филму “Петријин венац” (1980), из чијих задимљених кафанчина рудари пијани одлазе директно у јаме.

Припадници средњег и вишег слоја, дакле разни чиновници, директори, професори и ини културни свет, не пију на југословенском филмском платну. Када то и (коначно и никад више) учине, смешни су, праве невиђене глупости – или нам је, у другачијем наративном току, јасно да је одавање алкохолу знак њиховог суноврата (док је радницима пијанство свакодневица и готово урођена навика). Четврти део комичне саге о судару светова – “Лудих година” – дакле, “Какав деда, такав унук” приближава нам класно условљене моделе пијанства : у коначном обрачуну патријараха двеју сукобљених породица, обојица се соколе опијањем. Жика Павловић се леши у “Златном буренцету”, док Милан Тодоровић чисти прашину са породичне збирке финих пића, па се додатно долива по успутним бистроима, на путу да се сусретне са својом судбином. Водоинсталатер Жика искуснији је у алкохолисању; он пије рутински, вешто, пуно, и снажно стоји на ногама. Лектор и син грађанске класе Милан, префињен и невичан шљокању, пијан булазни, тетура се улицама, тумара Београдом у црвеном бадемантилу, да би на крају, крајње небоемски и готово клиначки, ширио руке ка Зорици Брунцлик, док га његов новопечени друг до гроба, Жика, спушта на столицу, учећи га како да се понаша у кафани- почетак кварења, је ли, пристојног човека од стране водоинсталатерског клуподера. На крају ломи наочаре на сред магистрале. Слична слика део је филма “Лаф у срцу” (1982) – директора угледне фирме Саву Митровића (Никола Симић) његов подстанар, вечити студент Бранимир (Ирфан Менсур) учи како да уношењем већих количина алкохола избегне давање узорка семене течности, од чега овај невољни отац ванбрачног детета стрепи.

Алкохол је, у југословенској социјалистичкој филмској пропаганди, имао специфичну улогу – био је помоћно средство сатанизације ратног непријатеља. Склоност ка опијању део је наратива о четницима – не само што силују, кољу, пљачкају и злостављају напаћено сељаштво, већ се и преждеравају (гибаницом). И пијанче. Такав приказ нуде, између осталих, “Њих двојица” (1955), “Ужичка република” (1974) (у којој се налази незаборавна сцена четника који удара главом о сто док га умивени и обријани Раде Шербеџија запањено посматра), “Последњи чин” (1981), “Саблазан”(1982), “Лазар”(1984). Иста незгодна склоност везује се и за Српску специјалну полицију (орган подређен Недићевој влади и Гестапоу) – њени агенти приказани су као неспособне пијанице, које занимају само клубови, жене и флаша. Типски пример овог субнаратива јесте лик Микуле (Гидра Бојанић), симпатичног назови негативца из серије “Повратак отписаних” (1976) – дошљак са села, неспособни полицијски теренац, приглупи чиновник нижег ранга склон срамотним испадима и свакодневном испирању уста “само због жгаравице”. Да се приметити да је ефекат алкохола на четнике и Недићеве полицајце различит – ракија четнике чини још злокобнијим, још спремнијим за свакојака зла, док недићевце само учвршћује у њиховој глупости, тромости и жовијалној некомпетентности, на ужашавање и презир њихових немачких господара. Партизани, с друге стране, ретко пију – само када се прославља победа, пар чашица у вр’ главе. Партизански команданти нису пијане кабадахије које заповедају армијом палих анђела који сви до једног изгледају као Тyцо из “Гоод, Бад, Углy”, већ трезвени, задатку посвећени официри, уредни чак и у условима шумског ратовања против разних звери.

Године 1980, снимљен је култни филм који ће променити перцепцију алкохолизма у нашој кинематографији – “Посебан третман”. У овом остварењу, првом које приказује лечење алкохоличара, пратимо напоре надахнутог, али невештог и личним проблемима дезоријентисаног др Илића (Љуба Тадић). Др Илић лечи групу тешких случајева алкохолизма, којима је исти разорио животе и довео их до клинике. Дотадашњи филмови ограничавали су, рекох, алкохолизам на радничку класу. “Посебан третман” упознаје нас са групом коју сачињавају музичар, глумац, конобарица, домаћица, фабрички радник и продавац лозова – дакле, има међу њима и припадника “бољег света”. Докторова револуционарна метода подразумева, поред јабука, класичне музике, психодраме и суочавање својих пацијената са светом у коме царује пијење – градић познат по великој индустрији пива. Темељно се режисер позабавио културом опијања, и индустријом која је прати.

Транзициона времена изнедрила су филмове који алкохолизам виде као неизоставни део декора пропалог друштва, потонулог у сиромаштво, криминал и ратну психозу. У једном од првих транзиционих остварења, серији “Заборављени”,пратимо суморну причу малог Џогија и његовог оца, психички лабилног човека кога разне неправде отерају у алкохолизам и самоубиство. Филм “Цубок” (1990) истражује живот незадовољних радника, који убијају време разузданим пијанчењем, уз локалне истрошене проститутке. У “Последњем кругу у Монци” (1989) срећемо депресивног градског мангупа Пеђу (Горан Султановић), који, у немогућности да прихвати нова времена у којима царују они које је до јуче проказивао као лауфере и багру, утапа тугу у локалним бирцузима. У истом реду, само у даљој, одмаклијој транзиционој Србији, налазе се филмови “Професионалац” (у којем агент полиције прати групицу интелектуалаца и алкоса који пију због целокупне ситуације, “а не зато што воле”), “Сутра ујутру” (група пријатеља у раним тридесетим безнадежно глувари и преиспитује своје пропале животе – а тога нема без алкохола), “Клопка” (немоћни отац болесног детета опија се све интензивније), “Неко ме ипак чека” (алкохоличар злоставља супругу, па га ова закоље на спавању)…Злослутна најава будућег депримирајућег амбијента јесте филм “Јагоде у грлу” (1985), у ком упознајемо старе школске другове у њиховом пијаном испољавању свих притајених боли и незадовољстава, која тињају испод фасаде успеха и остварености.

Међутим, управо у транзиционом времену, поред приказа алкохола као саставног дела мучне атмосфере и пропалих живота, заживеће, постепено, и једно сасвим другачије виђење опојне текућине и уживања исте. Почев од филма “Underground” (1995), ствара се романтизована слика старовремског лумповања. Како су, све сиромашније и безвезније године одмицале, тако је настајало све више филмова који представљају својеврсни ламент над некадашњом кафаном, у којој се, с пуно душе, боемски пило, тукло, певало, забављало и туговало. Ова тенденција савршено се уклопила у општи тренд помаме за (бољом и лепшом) прошлошћу, у коју бежимо од све глупље садашњости – а карта за тај аутобус су филмови и серије попут “Монтевидеа”, “Сенки над Балканом”, “Викенда са ћалетом”, “Томе”. Мало старија остварења, “Зона Замфирова” и “Ивкова слава”, прва су, поред поменутог “Андерграунда”, пружила идиличну слику оног нашег некад што бејаше, оног о чему можемо само да маштамо у свом времену, времену фенси кафаница, селфирања и фејк боемства за друштвене мреже. Ови филмови нас враћају у времена када су кафане биле пуне младих и лудих бекрија што стављаху певачицама новчанице у деколтее, и када су се проводи завршали како је и ред – тучом, ломљавом, ударањем главама и заједничким пићем сукобљених страна. У скорије време настала је и прва серија која се бави алкохолизмом – “Делиријум тременс”(2019): Занимљива прича о глумцу и алкохоличару, који завршава на терапији психодрамом