ВЕРГИЛИЈЕ

Вергилије је један од најзначајнијих староримских пјесника класичног доба, славан већ за живота. Уз Хорација и Овидија један је од три канонска пјесника латинске књижевности. Његова Енеида, римски национални еп, једно је од најутјицајнијих и најчитанијих класичних дјела.

 

Публије Вергилије Марон рођен је у селу Андес близини града Мантове у сјеверној Италији, гдје му је отац имао велики посјед. Богати отац омогућио је Вергилију одлично образовање, па је полазио школе у Цремони, Милану, Риму и Напуљу. Након што је неко вријеме изучавао реторику (говорништво) и право, Вергилије под утицајем филозофа Сирона своје интересе окреће према епикурејској материјалистичкој филозофији, те пјесништву; ово друго највише због утицаја неотеричког круга и чувеног пјесника Катула. Неколико мањих дјела која се приписују Вергилију из тога доба сакупљено је под насловом Апендикс Вергилиана, али њихово ауторство није поуздано.

По завршетку школовања враћа се у родни крај, гдје се брине о имању и проучава грчке пјеснике и филозофе. Тамо, око 42. године пр. Хр, почиње писати прво своје велико дјело Еклоге или Буколике, збирку од десет пастирских пјесама састављених у хексаметру, по узору на свог омиљеног хеленистичког пјесника Теокрита. Тема Еклога је пасторална идила, а Вергилије се држи оквира тог жанра, чији је оснивач. Особиту је рецепцију и тумачења изазвала четврта, тзв. “Месијанска буколика”, у којој Вергилије навијешта повратак златног доба које ће свијету донијети новорођено мушко дијете, а која се у средњем вијеку сматрала пророчанством о Христовом рођењу. Овим је дјелом Вергилије оснивач дуге традиције пасторалне поезије и опјевавања аркадијске идиле у западној књижевности.

Због немира и грађанског рата Вергилијева породица остаје без свог посједа, јер су их отјерали Октавијанови ратни ветерани, и он 41. године пр. Хр. са групом становника околине Мантове чија је судбина била иста одлази у Рим од Октавијана (будућег цара Аугуста) тражити правду. На ту насилну отимачину Верглије се осврће у првој и деветој еклоги, гдје протествује против насилништва.

У Риму Вергилије постаје чланом чувеног књижевног круга око богатог покровитеља пјесништва Гаја Цилнија Мецената (из чијега имена долази назив мецена). Меценат га уводи на двор цара Аугуста. Постаје и близак пријатељ другог славног класичног лирског пјесника и сатиричара Хорација (65-27. пр. Хр), који га често спомиње у својим пјесмама.

Између 37. и 30. године пр. Хр. Вергилије пише друго своје славно ђело, дидактички еп Георгике, такођер спјеван у хексаметру. Настанак Георгика потакнут је, према традицији на заговор Мецената којему је и посвећен, пустошењима и господарским заостајањем Италије након дуготрајних грађанских ратова који су почели још након Цезаровог убиства 44. године пр. Хр. Георгике се баве пољопривредом: прва књига садржи упуте за ратарство, друга за воћарство, трећа за сточарство, а четврта за пчеларство. Настављају се на традицију дидактичких епова која почиње још са старогрчким пјесником Хесиодом (8-7. ст. пр. Хр.) и његовим спјевом Послови и дани, те су имале огроман утицај на каснију традицију дидактичког пјесништва.

Након Георгика, Вергилије десет година, све до смрти, ради на јуначком епу Енеида, којега је од њега наручио сам цар Аугуст, желећи на тај начин промовисати традиционалне римске вриједности и јунаштво. Аугуст је изузетно цијенио Вергилија те му осигурао удобан живот. Вергилије је задњих десетак година живота живио повучено на имању у близини Напуља. Свој спјев није успио довршити. Посљедња Вергилијева жеља била је да се због тога рукопис Енеиде спали, јер је недовршен и недотјеран, али је то спријечио цар Аугуст, те дјело по рукопису објавио готово без измјена.

Енеида је римски национални еп и сматра једним од најважнијих спјевова у историји књижевности. Снажно се ослања на Хомерове епове Илијаду и Одисеју. Тема су јој лутања и ратовања Енеје, једног од ријетких преживјелих Тројанаца, којега се у класично доба сматрало праоцем Римљана.

19. године прије Христа Вергилије је путовао у Грчку, желећи боље упознати изворе и локације прије него што доврши Енеиду. Након што се у Атини сусрео с царем Аугустом, на повратку у Рим оболијева, те умире у луци Брундисиуму (Бриндизију). Сачувана је и Вергилијева гробница, неколико километара сјеверно од Напуља, са уклесаним натписом који описује околности његове смрти, те пјесниковим стиховима (Мантова ме родила, Калабрија ме отела, сад сам у Напуљу. Пјевао сам о пашњацима, њивама, воћкама.) То је мјесто је било популарно одредиште ходочасницима, како у римско доба као и касније, јер су се Вергилију приписивале магичне способности и постао је предметом обожавања попут хероја.

Још у вријеме ауторовог живота, те након Вергилијеве смрти, његова су три главна дјела била изузетно цијењена и читана, користила су се у школама, те су с њима били добро упознати сви образованији Римљани. Вергилија као узор узимају готово сви славни римски пјесници попут Овидија, Лукана и Стација. Његова се пјесничка слава наставља и у средњем вијеку, посебно због “месијанске” четврте еклоге која се схватала као најава Христовог рођења, те су се пјеснику приписивале мистичне пророчанске способности. Кроз цијели Средњи вијек Енеида је најчитаније класично латинско ДЈело. Његов велики сљедбеник и поштовалац је Данте: Вергилије је Дантеов водич у паклу и чистилишту у Божанственој комедији.

 

Извор: https://lektire.skole.hr/autor/publije-vergilije-maron/