ВИЛИЈАМ ЏЕЈМС – ПИОНИР АМЕРИЧКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ

Једна од најистакнутијих и парадоксалних фигура у психологији је Вилијам Џејмс (1842-1910). Он је пионир америчке психологије, а у свјетској науци по значају је испред њега једино отац-оснивач психологије Вилхем Бунд.

Џејмс није створио своју научну школу, али је „означио јасно оцртан широки план који показује другима у ком правцу да се крећу и како да праве прве кораке”. Тако је његов допринос окарактерисао познати енглески психолог Р. Томсон. Џејмс је означио низ будућих праваца развоја психологије. Поред тога, он је постао својеврсни пророк функционалне психологије. Оснивач функционализма у САД, Џејмс Роуленд Енџел (1869-1949), годину дана радио је под Џејмсовим руководством на Харварду и говорио да су научникове идеје на њега имале огроман утицај. Уопште, Џејмсова блистава предавања и радови надахнули су више поколења психолога.

Интересантно је да је сам Џејмс помало с висине посматрао тек формирану грану науке. Он је чак изјављивао да је психологија само „потврђивање очигледног”, да „наука као психологија не постоји” и неријетко је претпостављао тој, према његовим речима „тврдоглавој дами”, филозофију.

Џејмс се родио у Њујорку у породици познатог теолога Хенри Џејмса. Отац је одиграо огромну улогу у формирању Вилијамове личности као и личности његове сестре и тројице браће. Један од њих, Хенри, касније је постао познати писац, Хенри Џејмс старији трудио се да код дјеце развије независно расуђивање и погледе и на сваки начин подстицао њихове тежње ка учењу. Соба за госте у њиховој кући често се пунила занимљивим људима. Њихове интересантне приче и филозофске расправе будиле су мисао и уобразиљу.
Добро образовање, по очевом мишљењу, укључивало је и знање језика. Зато су Вилијам и Хенри отишли у Европу на школовање. Пет година браћа су учила у приватним школама Енглеске, Француске, Њемачке, Италије и Швајцарске.

За Вилијама су то биле године открића и нових интересовања. Раније су га највише привлачиле природне науке (од дјетињства је волио да прави огледе из хемије). Сада се интересовање пренијело у област уметности и сликарства. У осамнаестој години је одлучио да постане уметник, чак упркос очевој жељи, и пола године је учио у радионици Вилијама Ханта, али је ускоро схватио да су његове способности једва толике да може да постане осредњи цртач. Раставши се с мишљу о каријери сликара, Џејмс се уписао на Харвардски универзитет. Још му није било јасно шта жели да постане па је почео да се бави хемијом, а онда и упоредном анатомијом. Нажалост, и овде су га чекала разочарања. Направивши прекид у школовању, 1865. се упутио као члан експедиције у басен Амазона у истраживање локалне фауне. Али и тај покушај није га задовољно. Без нарочитог одушевљења вратио се на Харвард.

То је један од најмрачнијих периода у Џејмсовом животу. Мучили су га немир, несигурност у себе, несаница. Депресија је оштетила његово здравље и он се 1867. упутио на лијечење у Немачку. Путовање му је донијело мало олакшање па је 1868. године Џејмс завршио факултет. Добио је звање доктора медицине и пред њим се отварала могућност академске каријере. Али, здравље му се озбиљно погоршава а депресија постаје још дубља. Неколико пута био је на ивици самоубиства.

Покушавајући да нађе излаз и изађе на крај с очајањем, Џејмс се обраћа књигама. Неочекивано, један рад о слободи воље француског филозофа Шарла Ренувјеа одушевио је Вилијама и помогао му да превазиђе душевну кризу. „Мој први акт слободне воље биће враћање вјере у слободну вољу” – записао је у дневнику и убедио себе да ће му то помоћи да се излијечи.

Године 1872. Џејмс је почео да предаје анатомију и физиологију на Харварду, а послије три године да држи предавања из психологије мада је формално није нигде изучавао. У њему се рађа идеја да на универзитету отвори психолошку лабораторију. Иницијатива наилази на одобравање а Џејмс добија новац за куповину неопходне опреме. Познато је да је лабораторија на Харварду започела експериментална испитивања неколико година пре познате Вунтове у Лајпцигу. У њој се, између осталог, мјерило време реаговања на светлосне и звучне Дражи и били су одређени прагови тактилне осетљивости за разне дијелове тијела.

За научника је 1878. година постала година одмора. У његов живот је ушла Елис Гибенс. Брак с њом донио је Џејмсу оптимизам и животну снагу. Поред тога, он је закључио уговор о објављивању књиге. Почео је да ради на њој током меденог мјесеца, а завршио је тек послије 12 година. Стваралачки процес одужио се толико не само зато што је радио као професор него и због нагона аутора за путовањима. Џејмс је често одлазио на дуго у Европу или у планине. Волео је природу и усамљеност.

“Основи психологије” угледали су свјетлост дана коначно 1890. године. Тај двотомник одмах је донио Џејмсу огроман успех. Он је успео да представи све богатство и сложеност унутарњег живота човека, да обележи границе и циљеве будућих истраживања. Према мишљењу стручњака, књига је направила прави преврат у психологији. Доживела је велики број издања. Чак и после више до 100 година Џејмсов рад наставља да одушевљава дубином идеја и јаким изражајним стилом. А сам аутор није био превише задовољан оним што је урадио. У писму издавачу он је окарактерисао рукопис као „одвратну, трошну, сирову, надувену масу која доказује само двије ствари: да наука као психологија не постоји и да В. Џејмс није ни за шта”.

Пошто је завршио главни рал, Џејмс је, изгледало је, изгубио свако интересовање за психологију. Сљедећих година се у потпуности посветио филозофији. И у тој области је успио да уради доста. Између осталог, он је дао велики допринос обради принципа прагматизма. Али, „тврдоглава дама” је, очигледно, дубоко дирнула његово срце. Научник је наставио да истражује подсвијест, интуицију, хипнозу, паранормалне појаве (телепатију, видовитост и др). У „Разговору с учитељем”, раду који је објављен 1899, Џејмс поново размишља о „згради нашег духа”. У њој су упутства за коришћење психолошких метода у процесу учења. Књига је постала први уџбеник педагошке психологије.

До краја живота Џејмс није престајао да ствара: писао је, држао предавања, путовао. Умро је од инфаркта два дана послије повратка с једног путовања по Европи.

Џејмсови погледи изненађују енциклопедичношћу. Успео је да изучи широки спектар психичких појава. Џејмс је представио свијест као непрекидно смењивање душевних стања. Рашчлањивати такав поток, по његовом мишљењу, једнако је тешко као „сећи воду маказама”. „Традиционални психолози размишљају као кад би неко тврдио да се река састоји од боца, кофа, кашика и других одређених мера воде писао је он. Ако би боце и кофе заиста испуниле ријеку, опет би поред њих текла маса слободне воде. Управо ту, неспутану у посуде, воду, психолози игноришу упорно при анализи наше свести.” Један од Џејмсових савременика, руски психолог Николај Николајевич Ланге рекао је да после појаве „Основа психологије” специјалистима „као да је спао неки повез с очију и ми смо се, тако рећи лицем у лице срели с … непосредним психичким животом”.

Теорија личности коју је разрадио Џејмс имала је велики утицај на настанак каснијих концепција. Његова представа о емоцијама је оригинална и парадоксална и није случајно што ни ни до данашњег дана не престају дискусије на ту тему. Према Џејмсу, „прво душевно стање (прихватање спољашњег утицаја) не смјењује се одмах другим. Између њих мора доћи до телесних реакција. Ми смо тужни зато што плачемо, падамо у јарост зато што бијемо другог; бојимо се зато што дрхтимо”. На примјер, кад видимо да нам се кола брзо приближавају, ми бјежимо и тек се онда појављује страх.

Џејмс је 1894. изабран за предсједника Америчке психолошке асоцијације. На тај начин изражено му је друштвено признање за заслуге.

Извор: Енциклопедија психологија – Човек, Београд 2003. 26-27 стр