ИЗАБЕЛА Д’ЕСТЕ – НАЈЗНАЧАЈНИЈА ЖЕНА РЕНЕСАНСЕ

Леонардо да Винчи, Портрет Изабеле д’Есте, 1499-1500. Музеј Лувр, Париз

 

Иако није била уметница, позната је као “прва дама ренесансе” и њено име неодвојиви је део историје уметности, уз најпознатије ствараоце свог доба.

Изабела д’Есте, Маркиза од Мантове, рођена је 19. маја 1474. године. Њен живот данас највише нам је познат захваљујући богатој преписци коју је водила са својим кругом пријатеља, сарадника, рођака. Та преписка, са више од 2000 сачуваних писама, доноси информације не само о уметничком свету ренесансе, већ и о јединственој улози коју је ова жена имала у њој.

Била је владарка, заштитница уметности, мајка осморо деце, музичарка и иноватор у модном смислу. Њене иновације у облачењу копирале су жене на дворовима у читавој Италији и чак и у Француској. Велику пажњу посвећивала је и унапређењу производње и размене хране, чувању животиња и баштованству.

Рођена је у аристократској породици у Ферари. Отац јој је био војвода Ерколе И д’Есте а мајка Леонора Напуљска, ћерка Фердинанда И, напуљског краља. У породици је добила одлично класично образовање и још као девојчица упознала многе хуманисте и уметнике. Учила је римску историју, а веома брзо је почела да преводи са грчког и латинског. Поред историје и језика, знала је да рецитује Вергилија и друге античке песнике, а одлично је свирала лауту, певала и осмишљавала нове плесне кораке.

Са само шест година већ је имала уговорен брак са Ђанфранческом Гонзагом, будућим маркизом од Мантове. Иако Гонзага није био леп, Изабела му се дивила због храбрости и снаге. Идућих неколико година је провела припремајући се за улогу маркизе од Мантове.

Брак је склопљен десет година касније, 1490. године, када је Изабела напунила 16 година, а Гонзага постао маркиз и генерал војске Млетачке републике (Венеције). Због тих обавеза, он је морао често да одлази у Венецију, док је Изабелу остављао да управља двором и да води послове. Изабела је остајала окружена својом породицом, у друштву мајке и сестре Беатриче, а касније се зближила са Елизабетом Гонзага, са којом је време проводила читајући књиге и путујући ван града. Интензивно су се дописивале све до Елизабетине смрти 1526. године.

Четири године после склапања брака, Изабела је родила прво од осморо деце, ћерку Елеонору. Деца су се рађала континуирано, иако је само годину дана  пошто се Изабелин брат Алфонсо оженио Лукрецијом Борџијом, она постала љубавница Изабелиног мужа Франческа. Лукреција се пре тога привидно спријатељила са Изабелом. Из Изабелиних писмама која су сачувана, открива се да је и она сама знала за ту аферу између злогласне Лукреције Борџије и њеног мужа, описала је и своју емотивну патњу, али и нападе љубоморе.  Ипак, веза између Франческа и Борџије окончана је тек када се Франческо, који је време проводио и са проституткама, заразио сифилисом.

У то време, Франческо Гонзага се борио против француског краља Шарла VIII, а када је на власт дошао краљ Луј XII, 1509. године, маркиз је ухапшен на спавању и одведен у Венецију. Изабела је тада показала врлине какве јој историја приписује – имала је мудрости и снаге да преузме управу над Мантовом. И у томе била веома успешна. Град је одбранила од нападача. Потписала је мировни споразум и њен муж је пуштен из затвора 1512. године. Исте године била је домаћин Конгреса у Мантови на којем је одлучивано о Фиренци и Милану. Очигледан таленат за политику, широко образовање и промућурни кораци показали су да је  Изабела много компетентнија као владарка, него њен муж. Када се Франческо вратио на двор, понижен и бесан због политичког утицаја своје жене, брак је коначно пропао. Изабела почиње да живи независно и да слободно путује. Када је стигла у Рим,  на двору папе Лава X била је третирана као краљица која је привлачила општу пажњу.

После смрти свог мужа Гонзаге, 1519. године, Изабела се вратила у Мантову где је владала заједно са својим малолетним сином Федериком. Играла је и значајну политичку улогу која је побољшала позицију Мантове и претворила је у војводство. За другог сина Еркола  обезбедила је  кардиналско место. Последњих година живота, Изабела се вратила у политички живот, владајући у Соларолу у Ромањи, све до своје смрти 13. фебруара 1539. године.

Од Мантове је направила културно средиште. Отворила је школу за девојчице, а свој двор претворила у музеј са најбољим уметничким предметима. Сматра се да је Изабела д’Есте највећи колекционар уметности свог доба. Помагала је филозофе, песнике и сликаре, као што су Рафаел, Тицијан, Ђовани Белини и Леонардо да Винчи. Леонарда је годинама позивала да наслика нешто за њену колекцију, као и да јој уради портрет, али  до тога никада није дошло. Остао је један цртеж који је Леонардо, и сам у чудним везама и пословима, невољно урадио за познату маркизу. Током година, Изабела је у писмима непрестано молила Леонарда за било какво уметничко дело које би урадио за њу, али је он остао при своме и никада ништа више од тог једног цртежа јој није послао.

Са друге стране, Тицијан је насликао два портрета Изабеле д’Есте, један који нам је данас познат само као копија коју је урадио Питер Пол Рубенс, из 1529. године, Изабела у црвеном, где је ова славна ренесансна дама приказана као старија, и други, познатији, идеализовани портрет, насликан негде између 1534. и 1536. године, на коме је насликана као млада. Сама Изабела је желела да има портрет насликан руком славног сликара, а који би приказао не само лепоту, већ интелект и карактер. Када је примила портрет, остало је записано да је била задовољна, али и да је забележила да сама никад није била толико лепа као што то портрет приказује.

Током живота, Изабела д’Есте је сакупила је много уметничких предмета, слика, скулптура, антиквитета и књига. Изградила је Студиоло за своју колекцију, а листа предмета састављена је 1539. после њене смрти и садржала чак 7000 предмета.  Велики број предмета из ове славне ренесансне колекције данас је у музејима широм света.

С. Спасић

 

Извор: http://www.avantartmagazin.com/izabela-deste-najznacajnija-zena-renesanse/