ИСТОРИЈА МАРАТОНСКОГ ТРЧАЊА

Трчање маратона, због своје дужине, спада у најнапорније и најтеже спортске дисциплине (спортове) уопште у свету.

Маратонско трчање, добило је назив по месту Маратон у старој Грчкој, које се налази на око 40 км северно од Атине, где се 490. године пре нове ере одиграла чувена битка између Грка и Персијанаца.

Легенда каже да је те године дошло до познате битке на Маратонском пољу, у којој је учествовало 100.000 Персијанаца против 10.000 Атињана. По историјском предању, победили су Грци. Иако малобројни, са великом жељом де не буду поробљени и са чврстом дисциплином, они су славили победу над далеко моћнијим непријатељем.

Одмах после победе на Маратонском пољу, грчки војсковођа Милтијад послао је свог војника гласника Филипидеса да о победи обавести грађане Атине. Трчећи под пуном ратном опремом од Маратонског поља до Атине, Филипидес је, исцрпљен и изнемогао, на улазу у град успео само да изусти: „Радујте се – ми смо победили“, а затим је издахнуо.

Филипидес, до данас ненадмашени спортиста, показао је пре више од 2.500 година, са коликим могућностима располазе човек, а о његовом подвигу причају се и данас легенде.

У ствари права прича је пуно боља него легенда, јер су Грци победили Персијанце колико борбом толико и трчањем, па је интересантно како се све то одвијало.

У години 490. п.н.е. персијска армија, пд преко 25.000 људи (неки говоре и 60.000), плус коњица и 600 бродова, улазе морем у Грчку. Циљ им је био Атина, а план је био врло једноставан: на Маратонском пољу (42 км од Атине) победили атински војску, затим опловити обалом и напасти Атину са југа, надајући се да ће им врата града отворити издајице унутар зидина. За разлику од моћне персијске војске, Атињани су имали војску од 10.000 људи, без коњице и без бродова.

Када су се Персијанци искрцали, Атињани су одмарширали до Маратонског поља, где су могли спречити пролаз Персијанцима до Атине. Било је то 5. или 6. августа. Атињани, бројно слабији, требају помоћ, те су пре марша на Маратон послали Филипидеса у Спарту, град на Пелопонезу, да моли помоцћ. Најкраћи и најбржи пут до Спарте је био веома тежак и брдовит, тим се путем није могло проћи на коњу, те је Филипидес до прешао у два дана. У Спарти је у то време био верски празник, те они нису хтели послати војску пре пуног месеца (11. или 12. август). То је значило да би Спартанци стигли на Маратон тек 20. или 21. августа. Филипидес је одмах кренуо натраг да пренесе ову лошу вест Атињанима. Колико му је требало, незна се, али се зна да су Атињани 11. августа знали да су остали без помоћи.

Сазнавши вест Атињани одлучују да су им најбоље шансе у брзом и силовитом нападу на Персијанце и 12. августа формирају фаланге и нападају изненађене Персијанце. Грци намерно допуштају Персијанцима да пробију њихов центар, боковима опкољавају главнину персијске војске и наносе им тешке губитке. Након оваквог слома, Персијанци трком беже према својим бродовима, који су удаљени 5 километара. Грци их у лудом трку стижу код бродова и ту се одиграла битка која је трајала неколико сати и у којој су Грци имали дотада највише жртава. До поднева је битка била готова. Преживели Персијанци беже бродовима, остављајући 6.500 мртвих, док су грчки губици били око 800 људи. Била је те величанствена победа, али су Грци знали да то није крај. Започела је нова величанствена трка.

Персијска флота је већ била на мору и планирала се искрцати испред незаштићене Атине. Требало им је 8-10 сати пловидбе, тада се догодило оно по чему је данашњи маратон добио име. Филипидес умире, вероватно од исцрпљености и рана задобијених у борби. Један од зидова Акропоља носи његово име, означавајући где је колабрирао. У исто време атинска војска креће трком према Атини да спречи искрцавање персијске коњице. Ово би се могло тумачити и као први масовни, не башвесели маратон. Треба напоменути да је то била средина грчког лета и мора да је било веома вруће. У касно послеподне то је постала права трка између Персијанаца и Грка. Персијска флота се појављује на видику, а најбржи Грци вец стижу с Маратонског поља, што је било сат времена пре Персијанаца. Првим грчким војницима је требало 5 – 6 сати да стигну од Маратона до Атине. Победа у овој трци се показала пресудна. Персијанци, приближивши се обали, нису могли веровати својим очима када су видели грчке трупе, прљаве и умазане крвљу, како их чекају на обали. Персијанци цине фаталну грешку – оклевају, чекајући главнину флоте. У то време стижу остали Грци и пале ватру на обали. До јутра је стигло свих 9.000 Грка. Персијанци су и тада били бројчано надмоћнији, али сада су Грци изгледали као надљуди. Персијанци губе храброст, плутају неколико дана испред Атине и онда отпловљавају кући.

Сећање на тај догађај испирисало је творце нових олимпијских игара да 1896. године у Атини, на првим обновљеним олимпијским играма, да уведу нову дисциплину – ТРЧАЊЕ МАРАТОНА. Ово такмичење одржано је на историјској стази од Маратонског поља до Атине, дугој око 40 километара.

 

Извор: https://istorijat.wordpress.com/2013/02/02/%d0%b8%d1%81%d1%82%d0%be%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d0%bc%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%82%d0%be%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d1%82%d1%80%d1%87%d0%b0%d1%9a%d0%b0/