Умјетност и друштвене науке

КРАТАК ПРЕГЛЕД СРПСКОГ ШТАМПАРСТВА

Павле Ивић и Митар Пешикан

Већи део историје српског штампарства у ствари је повест о рвању културе с тешким историјским приликама. Век настанка штампарства подударио се с почетком најмрачнијег периода српске историје – падом српских земаља у вековно турско ропство. То је била велика опасност и за Европу. Док се слагала Гутенбергова Библија (1453), султан Мехмед Освајач заузео је престоницу Византије – Константинопољ. Тада је већ био поробљен југ српске државе, од Егејског мора до Косова. И сам Гутенберг био је свестан драматичне опасности, па је пре завршетка Библије, крајем 1454, објавио тзв. Турски календар, који је у облику песама позивао хришћанску Европу на отпор Турцима. У тој књизи помиње се и сурови поход султана Мехмеда на Србију 1454, када је турска војска пустошила Српску деспотовину све до границе Угарске.

У години објављивања Библије (1455) пао је главни српски привредни и рударски центар – Ново Брдо – и поробљено је Косово, раније централна област српске државе. То је био почетак краја: 1459. године освојена је цела Србија и њена престоница Смедерево, 1463. покорена је босанска краљевина, а на ред је дошла Херцеговина; њен последњи остатак – град Нови (касније Херцег Нови) – пао је 1481. Последњу деценију 15. века, кад почиње српско штампарство, дочекала је неосвојена од Турака само Стара Црна Гора, тј. планински део Зете, где су се до пред крај века одржали обласни господари Иван Црнојевић и његов син Ђурађ Црнојевић.

Те околности одредиле су и карактер раног српског штампарства. Војнички отпор Срба био је задуго сломљен, а мисија штампарства била је отпор духовном поробљавању, одржавање духовне и етничке самосвести. Штампане су само православне верске књиге, јер је најважнији био отпор програмској турској исламизацији и очување православне цркве и вере. По речима једног од старих штампара, намена књиге је била – будући да је српска нација разорена и поробљена – да се одрже у вери поданици Турака, како би Турска империја у свакој прилици која се укаже имала много унутрашњих непријатеља. У неке књиге уткивани су и информативни или поучни садржаји, а касније је и посебно објављен један мали српски буквар (1597).

Вођен побожношћу и жељом да се српска православна црква одупре турском уништењу, последњи господар Зете (односно Црне Горе) Ђурађ Црнојевић, по речима једног књижевног историчара “нашао је однекуд срчаност, надахнућа и далековидости да наручи српска слова и да на своме Цетињу заснује штампарију”. Његови штампари, са свештеником Макаријем “од Црне Горе” на челу, успели су 1494-1496, пре него што је под турском силом нестала и држава и штампарија, да објаве пет црквених књига српском варијантом старословенског језика. Управо се навршава пет стотина година откад је – 4. јануара 1494 – објављена прва од њих, Октоих првогласник, као прва књига на словенском југу штампана ћирилицом. Као и три године раније ћириличке књиге из Кракова, и књиге са Цетиња штампане су унцијалним типом ћирилице (тзв. устав), и тај је избор имао трајан типолошки значај. Цетињска штампарија, ослоњена на словенску рукописну традицију и истовремено на тековине ренесансе (нарочито у орнаментици), имала је висок технички квалитет и служила је као узор каснијим штампарима.

После пада Црне Горе српско штампарство морало је тражити спољна уточишта и ослонце. Мисија штампања православних књига настављена је најпре у румунским војводствима, првенствено у Влашкој. Тамо је почев од 1507. године штампар Макарије, вероватно онај исти са Цетиња, штампао црквене књиге бугарске редакције – која се употребљавала у Румунији. Ове изванредне књиге показују јасне везе са цетињском штампом и имале су велики утицај, не само у румунском него и у каснијем српском штампарству. С њима је почела плодна симбиоза српске и румунске штампе, која ће добити нови импулс каснијим сељењем штампарије из Горажда у Румунију и која представља једну од низа светлих страница у историји српско-румунских културних и духовних веза.

Главна инострана база српског штампарства била је Венеција, где је Божидар Вуковић, родом из Подгорице у Црној Гори, штампао српске књиге између 1520. и 1540, а његов син Виценцо Вуковић и други настављачи продужиће век штампарије до близу краја 16. века; једна књига објављена је и у 17. веку (1638). Суочени с турском опасношћу, тада су Венеција и Ватикан у извесној мери толерисали и српске књиге и уопште делатност снажне православне дијаспоре у Венецији. Њен основ чинило је Братство Грака, којему су се придружили и Срби, а Божидар Вуковић био је једно време и управник (гасталд) Братства. Као истакнут трговац, штампар и јавна личност, којој је племићки чин признао Карло В Хабсбург, Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе с поробљеним српским крајевима, нарочито с манастиром Милешевом и манастирима на скадарском језеру, где је по својој жељи и сахрањен. Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другде на европском истоку, све до Балтика.

Истовремено је заснована и друга важна грана српске штампе, коју је водио други Божидар – Божидар Горажданин – и његови потомци из рода Љубавић. Он је, боравећи у манастиру Милешеви, послао своја два сина у Венецију, где су набавили опрему и започели, а можда и довршили штампање своје прве књиге – Служабника из 1519. или 1520. године. Затим су штампарију пренели у Горажде, на реци Дрини. То је била прва штампарија у Турској империји, а укупно је под Турцима радило осам српских штампарија, али врло краткотрајно: Горажде 1520-1523, Рујно под Златибором 1536/37, Грачаница 1538 /39, Милешева 1544-1546, Београд 1552, Милешева (опет) 1557, Скадар 1563 (у тесној вези с Венецијом и штампаријом Вуковића), а последњу је у Мркшиној цркви (у околини Ваљева или јужно од њега) водио 1562-1566. године монах Мардарије, раније (1552)штампар у Београду.

Стицајем околности све су ове штампарије радиле у доба владавине султана Сулејмана Величанственог (1520-1566), који је освојио Београд и Угарску (с Будимом) и у два маха допирао својим походима до Беча. Исламска култура Турске царевине није прихватила штампарство, а турске власти у Сулејманово доба нису формално забрањивале српску црквену штампу, али јој нису пружали ни реалну могућност опстанка. Зато је осам поменутих штампарија у Турској штампало само једанаест књига. Сигурно ни једна од тих штампарија није основана с циљем да штампа само једну или две књиге, него су се невољно гасиле, не издржавши неповољне услове под теретом турске власти и у разореном српском друштву. Ни обнова Српске патријаршије 1557. године није донела никакво оживљавање штампарског рада.

Једино се штампарија из Горажда није угасила, него је пренесена у Румунију, где су њеном опремом штампане књиге од 1545. до после 1580. године. Штампали су их Мојсије из Дечана – ранији штампар Божидара Вуковића, Димитрије Љубавић – унук Божидара Горажданина и румунски штампар ђакон Кореси. У Румунији су штампане и две књиге за потребе српске цркве, 1580. и 1648. године. Ова друга је истовремено последња из циклуса књига старословенског језика српске редакције. Немајући више снаге за сопствену штампу, и да би осигурала аутентичност православне књиге, српска црква оријентисала се у следећем периоду на руске штампане књиге, што ће отворити врата руској редакцији и њеном уделу у токовима српске језичке културе.

Само око четрдесет познатих издања завештале су нам старе српске типографије, али је њихов историјски и културни значај изузетан. Оне су помогле српској цркви да издржи критично најразорније доба турске најезде, до времена када се с обновљеном Патријаршијом опет донекле консолидовала. Њиховом заслугом је аутентична словенска православна књига заузела своје место у култури штампарства и одржала га до времена када су, с историјским закашњењем, узеле маха руске штампане књиге, постајући главни ослонац духовне и језичке културе коју су засновали Ћирило и Методије. Као драгоцено наслеђе, те су књиге чуване и поштоване у српским и другим црквама, служећи не само својим текстом у богослужењу него и својом ликовном опремом као узор примењене уметности.

Почев од последње трећине 16. века, прилике у Отоманској империји биле су безнадежно неповољне за штампање српских књига. иако је већина Срба живела у границама те државе, српске књиге штампане су искључиво ван њеног подручја све до друге половине 19. века. После мрачног и мучног 17. столећа, из кога су остале само две већ поменуте српске књиге, извесна ренесанса наступила је у 18. веку, пошто је српска књига стекла ново тржиште у земљама Хабсбуршког царства, где је сада живео велики део Срба. Међутим, тамошње власти, у нади да ће Срби, остављени без просвете, и српска православна црква лишена неопходних књига – лакше попустити притиску да приме црквену унију с Римом, одбијали су упорно понављане молбе поглавара српске цркве да се дозволи оснивање српске штампарије. Довијајући се, српски митрополити су успели да штампају неколико важних књига (сад већ руском редакцијом црквенословенског језика) у Римнику у Влашкој (1736, 1755, 1761) и у Јашију у Молдавији (1765). Други излаз, такође заобилазан и сасвим недовољан, нађен је у бакрорезним издањима, која су уз материјалну потпору цркве, издавали сами уметници бакроресци (Христифор Жефаровић у петој деценији 18. в., Захарије Орфелин у каснијем периоду). Публиковање српских књига добило је јачи замах од 1761, када је венецијански штампар Димитрије Теодосије, Грк , отворио и ћирилски одсек своје штампарије. Штампајући православне црквене књиге, он је, да би отклонио неповерење српског свештенства према књигама које долазе из католичке средине, на насловну страну стављао податак да је књига штампана у Москви, Кијеву или Санкт Петерсбургу. Упркос својој материјалној нетачности, те су тврдње биле близу истине. Наиме, Теодосије је за потребе српске цркве прештампавао руске црквене књиге. За десетак година из његовог предузећа изашло је преко четрдесет књига намењених Србима. Аустријске власти најзад су схватиле да је забрана оснивања српске штампарије контрапродуктивна јер отвара врата неконтролисаном руском утицају, а такође и пословној добити иностране (венецијанске) фирме, уместо да те приходе убере нека аустријска. Године 1770. бечком штампару Јозефу Курцбеку одобрено је монополско право на штампање српских књига. Дајући такву привилегију бечком предузетнику, који уз то није био Србин, аустријска власт је осигурала чврсту контролу над српском књижевном продукцијом. У конкурентској утакмици Курцбек је био у повољнијем положају него Теодосије, који је ипак успео да објави још неколико књига намењених Србима, и уз то монументално дело Србина Захарија Орфелина Историја Петра Перваго, намењено руским читаоцима и писано руским језиком. После смрти Димитрија Теодосија његов наследник Пане Теодосије наставио је да издаје поред осталих и српске књиге. Све до 1786. године Курцбекова штампарија је српске књиге штампала искључиво црквеном ћирилицом тј. старим, из средњег века наслеђеним типом ћирилских слова. тек тада изашло је из те штампарије прво издање штампано модерном ћирилицом тзв. грађанском азбуком, обликованом према стилу латиничких штампаних слова и уведеном у Русији почетком 18. века по наређењу Петра Великог. Сами српски писци, а и штампарије ван аустријске територије, показали су се много мање конзервативним. Тако је још 1754. изашла у Санкт Петерсбургу Историја о Черној Гори црногорског митрополита Василија Петровића, 1768. У Венецији Славено-сербски магазин Захарија Орфелина, 1772. у истом граду његова већ поменута биографија Петра Великог, а 1783. у Лајпцигу Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића – да поменемо само најзначајнија дела.

Године 1790. Емануел Јанковић и Дамјан Каулици поднели су, независно један од друга, молбе да им се дозволи оснивање српске штампарије у Новом Саду, али су наишли на одбијање бечких власти. Међутим, 1792. године, после смрти Курцбекове, његову ћирилску штампарију, заједно с њеним монополом, откупио је српски ентузијаста и новинар Стефан Новаковић. Он је, после финансијског неуспеха, 1796. продао то предузеће будимској штампарији Пештанског универзитета, веома развијеној фирми која је објављивала књиге на многим језицима и која је затим деценијама држала монопол на штампање српских публикација у хабсбуршким земљама. Само у ретким случајевима понеки аутор успевао је да штампа своје дело другде, у Аустрији или ван ње.

Преокрет је настао тека 1832. године, када је у Београду, под владом кнеза Милоша Обреновића, прорадила Књажевска српска печатња (касније Државна штампарија, данас Београдски издавачко-графички завод) Добро опремљена и агилна, та нова установа одмах је преузела на себе знатан део књижевне продукције међу Србима. Ускоро затим, и црногорски владар, владика и песник Петар ИИ Петровић Његош постарао се да његова мала и сиромашна земља стекне своју штампарију. Монопол штампарије Пештанског универзитета тако је изгубио смисао. Већ 1836. Павле Јанковић добија привилегију за отварање српске штампарије у Новом саду, а 1841. слично одобрење издато је Јовану Каулицију. занимљиво је да је први био синовац Емануела Јанковића, којем је 1790. била ускраћена таква дозвола, а други син Дамјана Каулиција, који је тада доживео исту судбину.

У периоду који је следио највећи део српских публикација штампао се у три града: Будиму и Новом саду на територији Хабсбуршке монархије и Београду у Србији. Гашењем активности будимске штампарије у Мађарској буни 1848. године тежиште издавачко-штампарске активности дефинитивно се устаљује на српском етничком земљишту. Ослобођена бирократске стеге Србима углавном ненаклоњене Аустрије, српска књига нагло напредује. Док су у првој деценији 19. века, по Српској библиографији Стојана Новаковића, изашле само 194 српске књиге, а у четвртој деценији 386, у шестој деценији тај број је био 670. Удео књига штампаних у Србији брзо се повећава, да би у другој половини седме деценије премашио половину.

Био је отворен пут за даљи нормалан развој српског штампарства. као и у другим земљама, он се рачвао у два смера: повећање обима продукције уз истовремено усвајање техничких иновација. Тај су тренд прекидали, враћајући историју за извесно време далеко уназад, само несрећни историјски догађаји: Први и Други светски рат и садашње санкције Савета безбедности.

 

Извор: https://www.rastko.rs/isk/isk_09_c.html