МУЗИЧКА КУЛТУРА СТАРИХ ИСТОЧНИХ ЦИВИЛИЗАЦИЈА
У земљама старог истока (Египат, Месопотамија, Кина, Индија и Палестина) социјална структура друштва била је потпуно другачија од оне која је владала у првобитној друштвеној заједници. Економско-социјално уређење ових држава темељило се на принципима робовласничког друштва. Пошто су услови друштвеног живота били слични у свим овим државама, могу се наћи велике сличности и у развоју уметности, посебно у развоју музике.
Заједничке црте у музичкој култури народа старог истока су:
1) настаје јаз између владајуће класе и широких народних слојева, што такође значи и јаз између дворске музике и музике маса. Социјална функција музике се такође мења – музика сада велича владара и постаје саставни део култа; музичке свечаности нису више намењене целокупном друштву, већ мањини која влада;
2) музичко извођење поверава се професионалцима – певачима, свирачима. плесачима, што музичку праксу подиже на један виши ниво;
3) подаци који постоје о музици тог периода су најчешће они који се односе на музичку културу владајуће класе, јер су једино припадници вишег сталежа били у прилици да украшавају гробнице и дворце цртежима на којима су се могле видети разне музичке манифестације;
4) музика ширих народних слојева и даље је повезана са радним и производним процесима;
5) музика се најчешће јавља у комбинацији са текстом или покретом (плесом) и постаје све самосталнија.
ЕГИПАТ
Музика у Египту имала је толико значајну улогу да су музичаре сматрали фараоновим рођацима. На зидовима египатских гробница могу се видети бројни призори из тадашњег музичког живота.
Египћани су употребљавали велики број инструмената: разне удараљке, чегртаљке типа кастањета, систрум (троугласти инструмент, на коме су били причвршћени метални прстенови који су ударали једни о друге и тако производили звук), разне фруле, свирале са језичком, различити жичани инструменти (харфе, цитре, лауте). Након оснивања сталних војних јединица, појавили су се и војни оркестри, са типичним војним инструментима – трубама и бубњевима. Најинтересантнији инструмент из тог времена су свакако хидрауличне оргуље, у којима је тежина воде стварала притисак потребан за покретање ваздуха у цевима.
Што се теорије тиче, претпоставља се да су Египћани познавали пентатонику и хроматску лествицу. Главни интервали били су октава, квинта и кварта, а што се нотације тиче, претпоставља се да није ни постојала.
МЕСОПОТАМИЈА
У пространој равници између Еуфрата и Тигра развијале су се културе Сумера, Асираца и Вавилонаца. Социјалне основе развоја ових народа сличне су онима из Египта. Најзначајнија од ове три била је култура Сумера, а на њеним темељима развила се Асирско-Вавилонска култура. Код Сумерана, музика је била скоро искључиво повезана уз црквене обреде. Црквени напеви певали су се према утврђеном распореду, који нико није смео да мења.
Раскошни дворски живот и професионални музички ансамбли карактеришу музику Месопотамије. Инструменти који су били коришћени су првенствено лире и харфе, а затим и чегртаљке, звечке, као и различити облици бубњева. Понекад су читави олтари били направљени у облику огромног бубња, који је имао велику звучну снагу, а постојали су и бубњеви толико велики да су на њима плесачи плесали! Постојали су такође и систруми, дугуљасте флауте, дувачки инструменти са језичком, рогови, лауте. Постоје чак и неки подаци о заједничком музицирању несродних инструмената (удараљки, дувачких и жичаних инструмената). Овако богат месопотамски инструментаријум био је основа на којој се изграђивало богатсво инструмената читаве медитеранске цивилизације.
КИНА
Кинеска цивилизација појављује се око 1500 године пре н.е. У друштвеном животу старе Кине музика је играла посебну улогу. Основна обележја кинеске музике су оштра мелодијска линија и строга симетрија у ритмичком и мелодијском смислу. Пентатоника се учвршћује не само у духовној, већ и у световној музици (коришћење пентатонике је у вези са гледањем Кинеза на живот и смрт, и најављује њихову статичност и пасивност). Међутим, пентатонска лествица није једина коју Кинези познају – уведена је била и лествица са 7 тонова: Ц, Д, Е, Фис, Г, А, Х.
Што се тиче инструментаријума, постоје подаци за више од 40 врсти бубњева (удараљки). Кинг је инструмент састављен од низа камених плочица, по којима се удара чекићем. Познати инструмент је и гонг, назван још и там-там, који је облика округле бронзане плоче. Од дрвених дувачких инструмената, интересантне су панове фруле (свирале типа обое), а постоје и лимени дувачки инструменти. Посебна врста дувачког инструмента је шенг – комбинација Панове фруле и оргуља! Од инструмената са жицама, важан је кин, који је сродан цитри (са 5 до 7 жица) и пип – налик гитари. Што се тиче инструменталних састава, уз дворске и црквене ансамбле постојали су и војни оркестри.
Најбогатије раздобље кинеске културе везано је доба ˝Танг˝ (ВИИ-ИX век пре н.е.). Тада и жене почињу да учествују у извођењу музике. У раздобљу ˝Сонг˝ (X-XИИ век) тежи се изграђивању специфично кинеског стила. У XИИ веку јавља се сценска врста уз певање и инструментални састав, а касније (XИВ-XВИИ век) ће се развити и кинеска опера.
ИНДИЈА
Музика Индије има посебну физиономију. Индијски напев карактерише лествица широког опсега, хроматика, као и слободнији ритмички и формални ток. Индијска музичка теорија дели октаву на 22 дела названа срути (интервали од отприлике ¼ тона). Срути представља најмању акустичку јединицу коју слух може разликовати. У Индији је постојала и лествица од 7 тонова, од којих сваки има своје име. Оваквих лествица било је 28.
Индијци су правили велику разлику између духовне и световне музике. Духовни напеви (саман – смиреност) били су засновани на текстовима 4 књиге Веда и били су мирни спори и достојанствени. Основа световних напева (рага – страственост, узбуђеност) били су стални мелодијски обрасци, које је уметник варирао и обогаћивао орнаментирањем. Ови напеви певали су се увек у унапред утврђено време.
Инструментаријум код Индијаца био је такође богат. Користили су удараљке (које су биле сличне кастањетама), бубњеве, гонг, звонца, тимпане, а посебно је интересантна нагара – врста тимпана од глине. Од дувачких инструмената користиле су се разне врсте фрула, обое, гајде, трубе и рогови. Међутим, најбитнији и најбројнији били су жичани инструменти.
Најзначајнији жичани инструмент је вина, која се састоји од дугуљасте цеви, која је са оба краја причвршћена уз празне бундеве – резонаторе. Дуж цеви је разапето неколико жица, које се притиском прстију (као на гитари) скраћују и продужују, чиме настају дубљи и виши тонови. Почетком XИ века н.е. у Индији се појављују и гудачки инструменти: раванастра, који је данас заборављен, и саранги, који је и данас широко распрострањен, а који представља праузор европске виоле д`аморе.
ПАЛЕСТИНА
И у Палестини је музика имала значајну улогу, првенствено при богослужењу, а затим и на разним свечаностима и у ратовима. Док је на снази било родовско уређење, нису постојали професионални свештеници, а ни музичари.То се променило тек око 1000 године пре н.е., када је Палестина постала класна држава, а краљеви су постали врховни свештеници. Тада се изградио и величанствени обредник, уз учешће великог броја професионалних музичара: 4000 левита чинило је музичко тело. Они су се делили у 24 групе, под вођством 12 управљача. Тада су настали и значајнији инструментални састави.
Инструментаријум старих Јевреја се нарочито обогатио када се краљ Соломон венчао ћерком једног египатског фараона. Тада је и много египатских инструмената донешено у Палестрину. Интересантно је да ликовни уметници нису смели да сликају инструменте, јер су они припадали богослужењу.
Карактеристике старојеврејске музике су строго једногласје вокалног типа и поштовање мелодијских праузора (који се затим обогаћују импровизацијом и додавањем орнамената), као и подела на псалмодијско рецитовање и ритмички слободније напеве. Мелодије се крећу у оквиру тетрахорда (или у границама 2 повезана тетрахорда). Најстарији напеви изграђени су на пентатоници.
У музици богослужења истиче се техника тзв. респонзоријалног певања, које је касније преузела и католичка литургија. Ова врста певања састоји се у наизменичном певању солисте и хора, који понавља цео напев солисте или само његов завршни део.
Извор: https://www.zanimljivamuzika.com/2008/10/muzicka-kultura-starih-istocnih-civilizacija/