ОГЛЕДАЛО

ОГЛЕДАЛО – у народним представама симбол “удвајања” стварности, граница између земног и оног свијета. Придаје му се наднаравна снага, способност да може поново стварати не само видљиви свијет, него и невидљиви и, чак, онострани.

У неким крајевима Бугарске су вјеровали да je за небо причвршћено огромно огледало, у коме се одражава све оно што се дешава на земљи, а у околини Видина мјесец називају огледалото на дядо Господ (огледало деде Господа). У словеначким веровањима, ујутру на Ђурђевдан са сунца пада чудесно огледало у коме се може видјети све шта се чини по свијету.

Каоидруге границе(међа, прозор, праг, димњак, водена површина), огледало се сматра за опасно и захтјева се
опрезан однос према њему. За руске расколнике огледало je забрањена ствар, коју je ђаво створио. Понегдје се вјерује да разбијено огледало наговјештава несрећу, пошто означава нарушавање границе; свуда je позната забрана да се ноћу човјек гледа у огледало, такође и у вријеме олује. Када je у кући покојник, строго се поштује обичај покривања огледала или се оно окреће према зиду. Ако се то не уради, сматра се, покојник ће
се повампирити, тј. враћати се с онога свијета. Истим страхом пред отвореном границом оностраног свијета објашњава се захтјев да се покојнику затворе очи.

За вријеме порођаја, као и у случају смрти, у кући се покривају огледала и пази да породиља не би могла себе видјети у огледалу. Жени се такође забрањује да се огледа у огледалу за вријеме менструације, трудноће и непосредно по порођају, када се сматра да je “нечиста”, и да je пред њом, по народној фразеологији, “отворен гроб”. Огледало представља опасност и за новорођенче, отуда и забрана да се оно ставља
испред дјетета док не наврши годину дана, иначе дете неће проговорити (или дуго неће говорити, или ће муцати); уплашиће се од свог лика, неће спавати; неће расти; бољеће га зуби (или ће му зуби тешко изнићи); оно ће видети “своју старост”, изгледаће старо и др.

Већина ових мотивација везана je с представом о оностраном свијету као царству ћутања, непомичности (немогућности раста), преокренутости (дјетету не треба показивати огледало, иначе ће му се живот “одбити, преврнути”). Опасност пријети не само од додира с оностраним свијетом преко огледало, него и од самог удвајања (посредством одраза у огледалу), чије су последице “дводушје”, прелаз у свијет нечисте силе, претварање у чаробњаке, вештице, вампире.

Ипак, тај ефект удвајања може се вредновати и позитивно и свесно користити за заштиту од нечисте силе. На овоме je заснована примена огледала као апотропеја: ако се нечиста сила одрази у огледалу, она губи своје
магијске способности. У Пољесју, заједно са српом, браном, мушким панталонама, убијеном свраком, копривом, освећеном врбом другим предметима – апотропејима, и огледало се масовно користи као заштитник штале, да чува стоку од домовика и вјештица. Као заштитно средство, огледало су причвршћивали изнад врата куће, стављали у кољевку изнад главе детета, жене и дјевојке су
га носиле на себи.

У јужнословенском свадбеном обреду огледало су причвршћивали на обредне хљебове, на оглавле невесте; огледало je будућа свекрва поклањала испрошеној девојци. Супротно од овога, Македонци у Дебарском пољу су пазили да им се у одећи и реквизитима на свадби не нађе огледало, јер се вјеровало да се помоћу њега може “учинити” да невјеста касније рађа само женску дјецу.

Огледало je коришћено за комуникацију с представницима загробног света. Бугари су вјеровали да се помоћу огледала могу видјети мртви од Ускрса до Спасовдана (или Тројице), када они бораве код живих; ради тога огледало треба поставити изнад бунара и позвати их (Пловдив.). Код Срба у околини Зајечара огледало je обавезно коришћено у колу за мртве; сматрало се да оно “привлачи” покојнике у ту игру.
Огледало je било реквизит у кићењу погребног дрвета, надгробног крста или барјака, оно се стављало на  гроб. У другим мјестима постоји супротна пракса: у вријеме празника који имају задушни карактер, забрањивано je да се људи огледају у огледало (рус., пол.).

Опште je позната обредна употреба огледала у гатањима (углавном божићним), која je нашла одраза и у књижевној традицији. Гатања сa oгледалом обављају се на посебном (“нечистом”) месту (у купатилу, на зиданој пећи) и у посебно (“нечисто”) вријеме (вече, поноћ). Они који гатају као да кроз огледало гледају директно на онај свет, да би видели свога суђеника или знак своје судбине (смрти). Сама та радња je повезана с великим ризиком: чим се у огледалу покаже прилика, треба га одмах покрити или га преврнути, иначе ће прилика човека “ударити по лицу”, “доћи да га задави” итд. Слична гатања обављају се у кући поред воде, поред бунара, у рупи на залеђеној ријеци. Ради већег ефекта узимају се два огледала. Понекад су огледала стављали испод јастука заједно с другим симболичким предметима, да би видјели суђеника у сну. 

 

Извор: Словенска митологија, енциклопедијски речник, Београд 2001, 399-400 стр