Јулијански календар увео је 46. године пре нове ере римски император Гај Јулије Цезар, док је грегоријански календар назван према папи Грегорију XIII, који га је установио 1582. године. Према предлозима једне комисије коју су чинили познати астрономи, папа је извршио реформу јулијанског календара и наредио да се иза четвртка, 4. октобра 1582, наредни дан рачуна као 15. октобар.

За основу Јулијанског календара, који је израдио чувени египатски математичар и астроном Сосиген из Александрије, по узору на египатски календар, узета је тропска година, подељена на 12 месеци. Нова година, уместо у марту, почињала је од тада 1. јануара.

Овако подељена (на месеце), година је имала 365 дана. Одлучено је да свака четврта година има један дан више, што значи да је преступна година имала 366 дана. Увођењем преступне године, свака четврта година бивала је дужа за један дан, па је просечна дужина сваке године износила 365,25 дана.

По савету немачког астронома Кристофера Клавиуса и напуљског астронома и физичара Алојзија Лилиуса, папа Гргур XIII је 24. фебруара 1582. године папском булом ,,Inter Gravissimas“ објавио реформу до тада важећег Јулијанског календара. Нови календар добио је име по папи Гргуру (Грегоријански календар) и данас је у употреби (као ‘примарни или секундарни календар”) у готово свим крајевима свијета. Сам назив календар добио је према првом дану у месецу који се код Римљана називао Calendae.

О чему се заправо ради и зашто је спроведена реформа календара? Наиме, проблем је код сваког рачунања времена у томе што Земља не обиђе Сунце тачно за 365 дана, већ постоји још неки остатак. Тај остатак износи 5 сати, 48 минута и приближно 45 секунди. Стари Јулијански календар решавао је тај проблем увођењем преступне године, чиме се добијао један пуни дан сваке четврте године. Проблем је што је тиме година коригована на дужину од 365 дана и 6 сати, што је више за 11 минута и 15 секунди. Тих 11 минута и 15 секунди нагомилавало се сваке године током кориштења Јулијанског календара, па је до 1582. настао вишак дана, који се чак примиетио и у померању годишњих доба.

Папина була којом је уведен нови календар садржавала је одредбе којима се настојала исправити грешка која је износила 0,002 одсто у трајању године. Из календара је изостављено десет дана, тако да је после четвртка 4. октобра 1582. следио петак 15. октобар 1582. године. Дакле, десет дана на овај начин је “прескочено”. Једна од одлука је и да 1. јануар буде први дан у години.

Реформисани календар одмах су прихватиле Италија, Пољска, Португалија и Шпанија, а убрзо и остале католичке земље. Протестантске земље прешле су на Грегоријански календар знатно касније.

У Енглеској, Велсу, Ирској и земљама Комонвелта прихваћен је 1752. године.

Православне земље прихватиле су Грегоријански календар тек у 20. веку. Прва православна држава која је увела грегоријански календар била је Бугарска 1916. године (после 31. марта следио је 14. април 1916, а њена црква 1968), па 1918. бољшевичка Русија (после 31. марта 14. фебруар). Трећа је била Краљевина СХС 1919, затим Румунија и Грчка (1923).

Јулијански календар код нас се назива и православним, мада у доба његовог настанка није било ни хришћанства као религије, а тиме ни православља. У време реформисања календара по папи Гргуру (Грегорију), наведене православне земаље, сем Русије, биле су под турском влашћу, па због тога нису ни могле да прихвате реформу.

У наредним вековима заостајање јулијанског календара за грегоријанским створило је временску разлику од 13 дана, што је довело до размимоилажења хришћанских календара, у првом реду код израчунавања “покретних празника“, као што је Ускрс.

Тако је одлуком Првог васељенског сабора у Никеји, 325. године, установљено да се Ускрс обележава прве недеље после пролећне равнодневнице. Из истих разлога, према старом календару Божић је падао у седамнаестом веку 4. јануара, у осамнаестом веку 5. јануара, у деветнаестом веку 6. јануара а у двадесетом веку 7. јануара. Јулијански календар се код нас одржао до данашњег дана под називом “стари календар“. Стари Јулијански календар данас употребљавају још Руска, Српска, Антиохијска и Грузијска православна црква, Јерусалимски патријархат и неки манастири на Светој гори у Грчкој.

Занимљиво је да је разлика између Јулијанског и Грегоријанског календара, од десет дана у време папе Гргура, до данас нарасла на тринаест дана, а око 2100. године биће четрнаест дана. Због свих ових размимоилажења историчари увек морају пазити на датумске ралике у односу на то када је која земља прихватила нови календар.

******

Као што је наведено, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), грегоријански календар је уведен 1919. године. У “Службеним новинама Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца” 28. јануара 1919. године објављен је Закон о изједначењу старог и новог календара, који је донела влада (Министарски савет) пет дана пре тога, то јест 10. јануара 1919. по јулијанском календару.

Први члан овог закона је гласио: “Дана 14. јануара 1919 год. по старом календару престаје да важи стари календар, а дана 15. истог месеца, такође по старом календару, почиње да важи нов календар. Овај последњи дан ће се обележити датумом 28. јануара 1919. и за њим ће следовати датирање дана и месеца по новом календару.” У осмом члану је писало: “Овај закон ступа у важност на дан 15. јануара по староме календару.”

Увођење Грегоријанског календара уместо Јулијанског, који је дотад био важећи у Србији и Црној Гори, усвојено је 10. јануара 1919. по јулијанском, такозваном старом календару. Закон је, како је писало на почетку, “у име ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА ПЕТРА I, по милости божјој и вољи народној Краља Срба, Хрвата и Словенаца, а на основу овлашћења (чл. 53. Устава) ЊЕГОВОГ КРАЉЕВСКОГ ВИСОЧАНСТВА АЛЕКСАНДРА НАСЛЕДНИКА ПРЕСТОЛА, донео (решио) МИНИСТАРСКИ САВЕТ Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца”.

У последњем члану Закона пише: “Овај закон поднеће се на првоме састанку Народног Представништва накнадно на надлежно законодавно решење.” Скупштина (Народно представништво), која тада формално није постојала (тек је требало да се одрже први избори у новоствореној држави), изгласала је да се у целој земљи користи само грегоријански календар, али то није прихватила Српска православна црква, која и данас рачуна време по јулијанском календару, питање које је било покретано још пре Првог светског рата. Тада је на то гледано као на покушај да се православнима наметне папски календар.

Биће да су 1919. године разлози били, пре свега, политичке природе, а не верски, јер Српска православна црква није питана за мишљење, нити су питани научници. А назив закона звучао је као некакав компромис, иако се није радило ни о каквом изједначењу, него о напуштању јулијанског и преласку на грегоријански календар.

Чак је и штампан латиницом (у „Службеним новинама” је објављивано и на ћирилици), иако се у основи односио само на православне (за католике се није ништа мењало, јер је у Аустроугарској пре рата ионако у званичној употреби био грегоријански календар).

Аутор: Мирјана Зорић

Извор: ФБ фгрупа “Чувари историје”