ОЛОВО У МАГИЈСКИМ РАДЊАМА
ОЛОВО – метал, који у народној култури има магијску функцију и превасходно хтонску симболику. Олово се највише употребљавало у народној медицини, гатању и врачању, као и у неким обредима везаним за прво орање и заштиту стоке од штеточина.
Из средњег вијека и касније позната су заклињања против болести и других невоља (нпр. од нежита), писана на растањеном олову, које je потом савијано у свитке и ношено као заштита или остављано на одређеним мјестима (у кући, штали, на пољу). У једној басми из Поморавља персонификована болест носи и атрибут “оловач”: “
Коштаче, оловаче, ветроваче,/
Не зуцај, не пуцај,/…”
У околини Бихаћа, да се дјетету не би повратила кожна болест, као хамајлију би шест мјесеци носило кожну плочицу с девет рупица и оловним привјеском. На Косову су оловом лечили болеет “ницина” (чир на телу):
дијете посмрче би додирнуло обољело мјесто оловом, око њега начинило три круга и потом три пута оловом дотакло земљу. У Босни, око Високог, сматрало се да растањено олово, привијено на врат, зауставља раст гуше – “струме”. У Бугарској су мртву кост лијечили тако што би je притискали растањеним пушчаним зрном.
Растопљено олово (најчешће од нађеног куршума), коришћено je и у магијском лијечењу страха, тзв. “салијевање олова за страву”, код Бугара “леене на куршум”. Бајалица би у гвоздену кашику стављала два-три оловна пушчана зрна, растањена на камену, и на ватри их топила. Десном руком би растопљено олово сипала у суд с водом који је најпре левом руком држала изнад главе болесника, потом над појасом и, на крају, у висини ногу. Сваки пут би према фигури која je настала од растопљеног олово у води гатала од чега се болесник уплашио. У Бугарској олово je топлљено ради лечења разних болести (од ограме, напрате, клинова, кад лупа срце) или у врачању девојци да се уда за вољеног момка, младој жени да je муж заволи итд.
Дјевојачка врачања с оловом позната су и код Срба. Да би опчинила вољеног момка, дјевојка преполови оловно пушчано зрно, па једну половину остави с једне, а другу с друге стране пута. Када младић кога жели за мужа прође тим путем, она обе половине поново стопи у зрно и каже: “Како се ово олово састало, тако се и ja caставила с (по имену)”. Сличан поступак с оловним зрном примјењиван je на обронцима Рудника у Србији, вјероватно ради заштите стоке од вукова уочи празника св. Андрије: с обе стране капије
тора стављали би расклопљене гребене и на њих по половину исеченог оловног куршума и остатке божићне свијеће, зване крсташица. Док би свијеће горјеле, прогонили би стоку у обор, који би потом
окадили и затворили, свеће поново саставили, а олово стопили и ставили у сириште.
Употреба о. среће се и у обредима за побољшање приноса жита и квалитета сира. Тако би у Левчу сијачу, који je полазио на њиву, о. о бијелом и црвеном концу везивали за бисаге, торбу или врећу. У истом крају су, уочи Ђурђевдана, олово црвеним концем везивали о ведрицу. То олово су затим сјекли на четири комада и стављали у сиришњачу да ту стоји до сљедећег Ђурђевдана – “да сир буде тежак као олово и стока буде здрава”.
Олово у симболичкој (митској) функцији јавља се и у фолклору. У приповјеци из Хрватске “Дечко и ђаволски цар”, ђаволов дворац je ограђен роговима, а двориште je начињено од олова. У епској пјесми
из Бугарске Краљевић Марко убија троглаву хаду која je затворила све воде у своју тврђаву од олова. У једној српској свадбеној пјесми младожења се изједначуje c oловом, a млада са сребром:
“Мили Боже, чуда големога!/ Где дадосмо сребро за
олово!/ Сребро сјајно, а олово тавно”.
Основу симболике о. у народној култури чине његова тежина, сива боја и могућност да лако мења облик (што се може асоцирати са способношћу митолошких бића да узимају различита обличја). Додатну симболику носи оловно зрно (куршум) испаљено из пушке, јер се оно може схватити и као предмет из оностраног
света. Функција о. као “капије” за други свет, могла je бити преузета од сличне функције која je везивана за камен.
Извор: Словенска митологија, енциклопедијски речник, Београд 2001, 404-405