Умјетност и друштвене науке

ПАЛЕОЛИТ (4) – ЕПОХЕ МЛАЂЕГ ПАЛЕОЛИТА

Раздобље млађег палеолита обухвата три главне епохе: Орињачку, Солитрејску и Мадленску. Оне падају у доба хладних ледених и међуледених периода вирмске геолошке епохе – једне глацијације и њених интерглацијација. У апсолутној хронологији оно траје приближно између 45.000 и око 15.000 година прије н.е., негдје, у сјеверним областима, и до нижих датума. И за одређивање хронолошких граница ових епоха археологија користи метод мјерења зрачења, односно распадања радиокарбонских изотопа (С-14).

Оршњачка епоха добила је своје име по пећини Орињак (Aurignac), у долини реке Гароне, у јужној Француској.
Троугаони ручни клин, карактеристично оруђе старијег и средњег палеолита уступа мјесто новим силексним облицима: издуженим ножевима са зарубљеним, готово вертикално засеченим задњим крајем, и назубљеним сечивима. Сад се први пут у овој каменој “индустрији” јављају и конкавни стругачи, длета и сврдла са краћим или дужим, али веома оштрим и уским шиљком. Понекад карактеристична орињачка оруђа прате и микролитски шиљци, сечива и стругачи, који ће пуни развој типологије достићи у последњој, мадленској епохи палеолита и у току цјелог месолита.

Солитрејска епоха добила је име по једној пећини у Солитреу, локалитету у Источној Француској.
Карактеристични облици ове епохе су силекси у облику ловоровог копља. Њихова типолошка схема је издужени делтоид. Употребљавани су као ловачко оружје, насађено као и копље, на краћу или дужу дршку, и употребљавано за бацање на брзе степске животиње – јелене, срне, антилопе. За исте сврхе служили су као врхови стрела и микролитски шиљци. Листолики шиљци солитрејске епохе окресани су са обе стране. Уски од 1-3 сантиметра, широки до 4, а дугачки 5-15 сантиметара. По техничкој обради то су најсавршенија оруђа цијелог палеолитског доба. Своје поријекло воде из источне Европе, где се први пут јављају крајем мустијерске епохе. – У нашем палеолиту откривени су, до сада, једино у Србији, у пећини под Јерининим брдом у Градцу и у Рисовачи, у Аранђеловцу.

Мадленска епоха је завршно раздобље палеолитског доба. Своје име добила је према пећини Ла Мадлен (La Madleine, код града Турсака, у области Дордоње, у јужној Француској). Обрада кости, нарочито и најчешће тибија и фемура северног јелена, бизона, коња и мамута врши се у толикој мери да се има утисак да кост потискује оруђа, алате и оружја од минерала. Силексна оруђа су мањих размера и имају облике и намену ножева, сечива, стругача, врхова копаља и стреле. У већем броју заступљена су и микролитска артефакта, која ће бити посебно обележје камене производње месолита, као прелазног периода од палеолита ка неолиту.
Карактеристичан облик коштаних артефаката, производа људске руке и вештине, је харпун од кости сјеверног јелена. Дуг је од 10 до 20 сантиметара, ваљкаст, са ивицама назубљеним с једне или са обе стране, понекад украшен плитко угравираним странама. Коштаном инветару мадленске епохе припадају и удице, које су, судећи по њиховој величини, служиле за лов на велике рибе.

Шуме, степе и ријеке била су главна основа ловачке привреде палеолитских људи. Ловци горњег палеолита били су још увек веома далеко од пољопривредне производње, јер хладна клима, као последица широке распрострањености ледене калоте која је покривала велике површи не евроазијског и америчког континента није дозвољавала развој и не говање житарица.
По антрополошким одликама људи мадленске и других двеју епоха које јој претходе много су ближи савременим антрополошким типовима него људима хајделбершког и неандерталског типа. За Европу карактеристичан је КРОМАЊОНСКИ човек – HOMO CROMAGNONÉNSIS, откривен 1868. године на локалитету Кромањон у месту Лезејзиу, у долини ријеке Везера, у јужној Француској. Поред Европе фосили овог прачовека, за кога се може рећи да је формирани НОМO SAPIENS, што открива и потврђује и његова духовна култура, посебно ликовна умјетност, откривени су у Африци и Азији. Еволуција људи млађег палеолита не показује неке веће прекиде и хијатусе, тако да се може сматрати да се наставља и у савременој холоценској, алувијалној епохи, којој припада и човјечанство нашег доба.

 

Извор: Бранко Гавела, Археологија, Београд 1997, 14-16 стр