ПАНОНСКА ПЛЕМЕНА СЈЕВЕРНЕ БОСНЕ

“Како су се звали људи који су насељавали сјеверну Босну током касног бронзаног и жељезног доба, знатно је теже утврдити него што је то био случај са подручјима о којима је било говора у претходна два поглавља. У дјелима старијих писаца антике ови се крајеви или не помињу или се о њима говори посве уопштено. Нешто бројнији подаци из сачуваних дјела географа и историчара с краја старе и из првих стољећа нове ере, неки епиграфски и други споменици дају нам више могућности да нагаћамо него да нешто са сигурношћу тврдимо, поготову ако желимо те релативно касне податке пројицирати на цјелокупан развој од краја бронзаног па до краја жељезног доба. Ипак, можемо узети као доста вјероватно да су Мезеји – једно прилично бројно племе, или, тачније, скупина племена — били непосредни источни сусједи Јапода. Њима би, према томе, припадало порјечје Сане, а, по свој прилици, и неки крајеви даље према истоку, можда до доњег тока Врбаса, око Бањалуке. Сјеверније од њих, уз ријеку Саву, био је смјештен, како мисли 3. Марић, јужни огранак Осеријата, чији се териториј пружа даље према сјеверу обухватајући и западну Славонију. Најзад, за преостали дио сјеверне Босне, од ушћа Укрине до Дрине, могла би се прихватити претпоставка да је, заједно с источном Славонијом, припадао Бреуцима, а можда су ту живјела још нека маша племена, чије је боравиште тешко прецизније утврдити.
Сви су ови народи били не само културно већ, по свој прилици, и етнички мећусобно сродни. О њиховом поријеклу, о времену и начину њиховог досељавања у крајеве јужно од Саве, речено је већ довољно у једном од претходних поглавља (,,Доба ратника”). Остаје нам да кратко скицирамо њихову даљу историју.

У посљедњим стољећима другог и у првим стољећима првог миленија старе ере осјећа се на читавом овом подручју живот пођеднаког интензитета, оснивају се бројна насеља на обронцима Грмеча и Козаре, у долинама Сане и Врбаса, на брежуљцима око доње Босне, Укрине и Усоре, на подножју Мајевице. У ово доба пада и освивање насеља у Доњој Долини код Босанске Градишке, а вјероватно и неких других насеља дуж десне обале Саве. Негдје у току 8. стољећа старе ере наступа промјена чији су нам узроци непознати. У сјевероисточној Босни, на читавом потезу од ушћа Босне до Дрине, нема иоле значајнијег самосталног развоја током жељезног доба. Чини се да је и становништво проријеђено; трагови живота постоје, али су минимални. Водећу улогу преузима сјеверозападна Босна са два значајна центра: једним у долини ријеке Сане, другим на самој Сави — у Доњој Долини. Није тешко наћи одговор на питање због чега је управо подручје Сане доживјело у жељезно доба тако снажан процват. Тај крај био је већ одавно култивисан, долина Сане и обронци околних планина пружали су одличне услове за развој земљорадње и сточарства; основи егзистенције били су, према томе, осигурани. Са жељезним добом долазе до изражаја и друта природна богатства овог краја: приступачна лежишта добре жељезне руде и огромне шуме, које су давале другу основну сировину за производњу жељеза дрво и дрвени угаљ. Готово да нема насеља жељезног доба у овом крају од Бахтагића градине у Красуљама, па до Градине у Благају код Босанског Новог у којем се неће наћи бар понеки траг прераде жељеза; нека су (као, на примјер, Савски Мост) била прави металуршки центри. Такав обим прераде жељеза, а и неки карактеристични облици њихових производа, прије свега жељезних копаља, пронађени и у ближим и у доста удаљеним крајевима, показују да су рудници, талионице и ковачнице овог подручја радиле увелико и за извоз. Тај вишак производње тако тражене робе био је подлога снажног развоја и релативног богатства праисторијског становништва овог краја у жељезно доба.
Основица привредног и културног успона праисторијског насеља у Доњој Долини била је нешто друкчија. И овдје су, разумије се, постојали повољни услови за земљорадњу, сточарство, лов и, нарочито, риболов, чији је интензитет добро документован бројвим и разноврсним рибарским справама (тегови за мреже, удице и харпуни разних врста). Али се самим тим занимањима становници Доње Долине не би никад издвојили из низа других истовремених земљорадничких и рибарских села која су се развила ту и тамо с једне и друге стране Саве. У прво вријем. свог живота била је и Доња Долина само обично село. Тек постепено његови становници уочавају изузетан географски положај на којем се налазе на југу и југозападу су им области богате рудом, металима и стоком, на сјеверу се шјироко простиру равнице Паноније, а ријека Сава им отвара пловне путеве до источних Алпа на једној и до доњег Подунавља на другој страни. Већ крајем бронзаног доба тргује се овђе бронзавим производима из бројних радионица у сусједним крајевима Босне и Паноније, а од увезене сировине израдују и долински ливци сјекире и копља, украсне игле и бритве у облику полумјесеца. Тргује се сигурно и другом робом, о којој у археолошким слојевима обично нема поузданих трагова. Развој жељезарства у сјеверозападној Босни даје нов подстицај доњодолинским трговцима, они постају важан посредник за извоз жељеза у Панонију и Подунавље. Жељезо је, разумије се, било само један од предмета ове посредничке трговине. Необично разноврстан и разнородан накит од бронзе, етакла и јантара, бронзано посуђе и дијелови луксузне бојне опреме, а у посљедњим стољећима старе ере и сива келтска керамика рађена на лончарском колу – откривени у слојевима насеља и у гробовима дошодолинских становника – показују веома широк круг трговинских веза које обухватају западни и јужни Балкан, Апенински полуоток, источне Алпе и Панонију.

Разноврсност оружја које је у сјеверозападној Босни израђивано и употребљавано крајем бронзаног и у току жељезног доба, висок проценат ратничких гробова у некрополама и карактер већине насеља (градине), већ сами по себи говоре да ни времена која су настала послије велике сеобе нису била посве мирна. Дуготрајност насеља и континуитет живота и културе значе само да великих и трајних разарања и смјена становништва више није било. Сигурно је да су локални племенски сукоби били доста чести, а њихов основни циљ и није био освајање тудих земаља, већ ратни плијен стока, жито, драгоцјени метали, оружје, а вјероватно и робови. Чињеница да, на примјер, не постоје готово никакви докази ближег контакта и размјене добара измеду географски толико блиских насеља у долини Сане (или оног у Доњој Долини), с једне, и јаподских насеља око Бихаћа, с друге стране, недвосмислено показује да односи између ових племена и Јапода нису баш били пријатељски. Већа опасност завладала је тек у 4. стољећу старе ере, кад су у сусједне крајеве провалили Келти. Није искључено да је тада дошло и до каквих озбиљних сукоба; о шима, међутим, ћуте и писани извори, а ни досад истражена археолошка налазишта не дају о томе никаквих опипљивих доказа. У каснијим стољећима односи са Келтима, који су у сусједним крајевима живјели помијешани с панонским племенима, били су, изгледа, пријатељски: келтско посуде, накит, а у мањој мјери оружје и новци откривени у Доњој Долини и неким другим налазиштима сјеверне Босне свакако су резултат трајних трговинских веза.”

На удару римског империјализма нашли су се ови крајеви тек у другој половини првог стољећа старе ере. Велика ратна кампања Октавијана и његових војсковођа 35-33. године старе ере није могла мимоићи ни сјеверну Босну и вјероватно су већ тада ови крајеви морали признати римску власт. Убрзо су и панонска племена сјеверне Босне, као и њихови сусједи на југу и сјеверу, почели осјећати сву тежину нове власти, која је разарала саме темеље њихове друштвене организације и наметала им захтјеве незамисливе за друштво у којем еу дотада живјели: порезе (који су због грамзивости римских чиновника били још тежи) и војну службу, која им је одузимала најбоље и најспособније момке. Није стога чудо што су управо становници ових крајева са својим сународницима на сјеверу (Бреуцима и осталим Панонима) и са сусједима на југу (Деситијатима и Делматима) били основна снага великог устанка против Римљана 6-9. године нове ере. О важности која се у том рату придавала Мезејима говори податак да су Римљани, прелазећи 7. године старе ере у офанзиву против устаника, свој главни удар усмјерили управо против њих. Крећући са јаподског територија, провалио је римски војсковода Германик у земљу Мезеја и посве је опустошио. Овај је поход вјероватно имао два основна циља – први, да пресијече везе између панонских и делматских снага, и други. да што више ослаби ратоборне Мезеје. Један од циљева похода на Мезеје могао је бити и уништење њихових погона за производњу жељеза и залиха оружја. Дефинитивно покорење услиједило је тек средином 9. године старе ере. Рудници и жељезарски погони на територију Мезеја били су убрзо обновљени, али сада као власништво римске државе и с новом технологијом; велико насеље у Доњој Долини, уништено, као и многа друга, приликом гушења устанка није више било подизано – трговина је сад водена на други начин и ишла је другим путевима.
Друштвена организација ових народа у доба њихове самосталности није се, по свој прилици, битније разликовала од оне код Јапода. И Мезеји и Осеријати и Бреуци били су заправо више скупине сродних мањих племена које су зближавали економски интереси, поријекло и родбинске везе него чврсто повезани политички организми. Можда се ипак за Мезејę може помишљати да су имали снажнији и развијенији осјећај да припадају једном народу, али су и они били још увијек далеко од неке форме државне организације. С друге стране, релативно развијена привреда даје нам за право да претпоставимо не само доста сложену пођелу рада већ и одређену друштвену раслојеност. Сигурно је да су поетојале занатлије разних струка – рудари, ливци, ковачи, лончари, а кад је ријеч о Доњој Долини, треба рачунати и на бродоградитеље, рибаре, трговце. Богатство опреме у појединим гробовима, не само мушким, ратничким, већ и женским, у великим некрополама праисторијске Доше Долине и Санског Моста, веома је видљив знак издвајања богатијег, водећег друштвеног слоја, који су сачишавали родовске и племенске старјешине, а вјероватно и трговци и професионални ратници, можда и свештеници. Постојаше ових посљедших као посебног друштвеног слоја – посве је, додуше, хипотетично. Међутим, степен економског и друштвеног развоја који су ова племена била достигла и доета бројне манифестације религиозног карактера које запажамо у остацима њихових насеља и некропола дозвољавају да то претпоставимо. Стога се не може искључити ни могућност да су оних неколико жена из Доње Долине сахрањених са дијадемом на глави (в. реконструкцију на сл. 96) биле заиста свештенице. као што претпоставља 3. Марић.
Кад је ријеч о сфери духовног живота панонских племена сјеверне Босне у праисторијско доба. морамо одмах рећи да наша сазнања у том погледу почивају једино на археолошким изворима, дакле на материјалним траговима вјеровања, обреда и магијских радњи који еу могли бити очувани. То, свакако, није много, а реконструкције које вршимо (служећи се, разумљиво, и аналогијама уоченим код других истовремених народа и племена, као и етнографским паралелама) готово увијек су само хипотезе, тек ту и тамо имамо ослонца за неке чвршће тврдње. Сажето приказани,” основни елементи религије и култа панонских племена сјеверне Босне које смо у стању уочити и реконструисати своде се на култове ширег значаја, култ мртвих и магијске радње.
Култ сунца, у којем одређену улогу играју лабудови, дивље гуске или патке, дакле водене птице селице, припада оном дијелу религиозних схваташа која су панонска племена донијела приликом досељења у ове крајеве. Она су настала, по свој прилици, у току бронзаног доба и заједничка су великом броју народа тог доба у средњој и сјеверној Европи. Какав је садржај тог култа био и какви су се све обреди у вези с њим обављали, немогуће је докучити само на основу очуваних археолошких остатака. Врло је вјероватно да је у оквиру тог култа постојало вјеровање о сунцу које се креће небеским сводом у светим колима која вуку птице; како се ради о воденим птицама селицама, оно је, по свој прилици, у вези с вјеровањем да еунце ноћу почива у неком далеком мору или иза њега. Птице селице су, осим тога, укључене у тај култ и стога што је њихов одлазак на југ повезан са годишњим добом у којем сунце слаби, а њихов повратак у прољеће значи и повратак сунца с обновљеном снагом. Стилизирана представа сунчевих кола са лабудовима и сунчевим диском један је од најчешћих украсних мотива на бронзаном посуђу овог доба у средњој и сјеверној Европи; у сјеверној Босни фрагменти једне тако украшене посуде нађени су у близини Лукавца код Тузле. У сјеверозападној Босни тај се култ манефестује веома честим приказивањем сунца у облику диека, точка или свастике (кукастог крста) на различитим предметима огњиштима, утезима за ткалачки стан, накиту (в., нпр., сл. 95) и исто тако омиљеним представама водених птица, и то не само крајем бронзаног већ и током читавог жељезног доба.”

 

Извор: Б. Човић, Од Бутмира до Илира, Сарајево 1976, 146-150.