ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ У КРАЉЕВИНИ СХС 1919- 1929

Аутор: Малиша Миљанић

Осврћући се на остварење Здравка Шотре- “Краљ Александар од Југославије”, које сам одгледао по други пут, дошао сам на идеју да напишем овај текст, схватајући комплексност насловне теме. Гледаћу да обухватим све чиниоце који су учествовали у политичком животу тадашње краљевине.

Пре свега, јасно треба нагласити да су две највеће и најутицајније партије краљевине биле Демократска странка- ДС, и Радикална странка- РС.
ДС је формирана у Сарајеву 1919. од неколицине странака и група са територије Краљевине. Истакнути чланови били су бивши самостални српски радикал- Љубомир Давидовић, односно Светозар Прибићевић, представник демократа из пречанских крајева. Прибићевићево гесло је да аутономија нарушава хомогеност државе. За ДС су Срби, Хрвати и Словенци један народ, па је стога стратешки циљ Демократа био постепена ликвидација историјских, племенских и верских разлика између ова три народа.
Радикали су, на челу са Пашићем, били представници српске буржоазије. Тежили су обезбеђивању политичке превласти у краљевини. То беше странка ситног и средњег грађанства, чиновништва, војске и сељаштва. Главни заступник идеје радикала био је сам регент Александар. Оно што их је доводило у контакт са демократама, беше заједнички наступ по питању уређења СХС. Залагали су се за монархистички облик и унитарну државу.

Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) настала је из пучке сељачке странке, коју су 1904. основали браћа Радић- Антун и Стјепан. ХРСС се залагала за Хрватску, те је републиканским и конфедеративним програмом постала носилац хрватског отпора централистичком уређењу Краљевине. Конфедеративни програм се заснивао на нагодби Срба и Хрвата у краљевини. Такође, бојкотовали су рад уставотворне Скупштине, јер се није слагала са уређењем које прописује Видовдански устав. Честим бојкотима избора је ХРСС истицала сепаратистичке склоности.

Словенска људска странка (СЛС) формирана је 1905. и била је снажно католички оријентисана, јер је програм странке заговарао идеју да друштво мора бити усклађено са начелима и интересима католичке вере,те не чуди назив “паписти” коју су добили. Иако у почетку проаустријски организована, СЛС временом пружа подршку краљевини СХС. Итовремено, ускладивши се и са српским радикалима, били су противтежа хрватском питању.

Југословенска муслиманска организација (ЈМО) је настала фебруара 1919. Заступала је богате муслимане. Прихватила је СХС. Бранила је интерес исламске вере. Пруживши подршку демократама и радикалима приликом усвајања Видовданског устава, ЈМО добија велике уступке од владе.

Насловна страна листа “Радничке новине”, након успеха комуниста на изборима 1920.

Комунисти- повратници из Русије, марта 1919. су формирали комунистички савез “Пелагић” који се угледао на бољшевике и стремио ка комунистичкој револуцији. Захтевали су национализацију земље. Били су под утиском Октобарске револуције.
Социјалистичка радничка партија Југославије (СРПЈ) настала је априла 1919. фузијом социјалдемократа краљевине. Ускоро ће СРПЈ приступити Трећој Интернационали, односно Коминтерни, која је централистички организована, па је приступом СРПЈ у њу имала право да поставља и одређује руководећи кадар партије. СРПЈ 1920. мења име у КПЈ- Комунистичка партија Југославије. Исте године ће на општинским изборима победити у Београду, Скопју и Нишу. КПЈ се залагала за остварење совјетске републике по угледу на Октобарску револуцију. Изборни резултати и стратешки циљеви партије тако су биле директна претња Александру и краљевини СХС. Ускоро ће Влада актом познатим као “Обзнана” поништити комунистичке мандате у Уставотворној скупштини и тако скинути туч са леђа краљу.

Генералне одлике Парламентаризма 1921- 1929

Видовдански устав дао је широка овлашћења краљу, што је овај лукаво искористио да обезвреди идеју парламентаризма. Краљ је често именовао министре који нису били посланици Народне Скупштине, нити се обазирао на скупштинску већину. У овом периоду су Владе махом састављане на Двору, а не у Скупштини. Краљ би рушио Владе са скупштинском већином, или формирао исте без већине. Када му се нешто не би свидело, распустио би Скупштину.
По Видовданском уставу, за своје поступке ником није одговарао, те је фактички био једини доминантни фактор у политичком животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Дворска камарила била му је десна рука у опструкцији рада странака, пре свих ДС и РС. Велику подршку краљ има и у војсци. Свесрдна подршка била му је организација “Бела рука”, на чијем је челу био генерал Петар Живковић, командант краљеве гарде и потоњи премијер током шестојануарске диктатуре.
У Парламенту је владала велика нетолеранција. Посланици су вређани по верској и националној основи. Пословник је злоупотребљаван, а опструкције су се јављале на сваком кораку. Одсуство морала одликавало се у вређању појединаца, који су у читавом муљу остајали часни и морални. Договоре и споразуме мењале су огољене, уличне свађе. Ипак, имајмо у виду да су грађанска демократија и традиција парламентаризма пре уједињења биле неразвијене.
На слабљење Парламента као институције директно је утицао краљ Александар, који је својим понашањем јасно ставио до знања да не поштује ову институцију. Врхунац кризе парламентаризма у краљевини избио је сукобом радикала и Сељачко- демократске коалиције, који је имао трагичан епилог. Пуниша Рачић је јуна 1928. убио и ранио неколико посланика СДК. Ситуацију ће искористити краљ да уведе шестојануарску диктатуру.

Закључак- куриозитети Парламентаризма у Краљевини:
– Ниједна Скупштина изабрана у периоду 1921-1929, није испунила четворогодишњи мандат.
– Честе смене Влада биле су тренд
– Парламент је био трибина за политичко митинговање, доношење закона и слично, а није била способна за доношење и решавање привредних и социјалних питања.
– Огроман број партија- на изборима 1925. појавило се 45 странака.
– Непринципијелност- странке су мењале ставове, опредељења и ставове, зависно од политичких потреба.
– Чести ванредни избори- 1923, 1925, 1927.