ПАСОГЛАВ, ПСОГЛАВ
ПАСОГЛАВ, ПСОГЛАВ – у вјеровањима и предањима дивљи човек с пасјом главом и с једним оком насред чела, представник псоглавих народа-људождера који живе у далекој земљи.
Представе о псоглаву познате су свим словенским народима о чему свједоче и варијантни називи: ери. пасоглав, псоглав, пасоглавац, псоглавац; хрв. pasjan, pesjak, pesoglavac; songlav; слов, pesoglav; буг. песоглавец, цоглавец; рус. песиголовец; чеш. psohlavec; пољ. psiglowiec, psiglow, итд.
Предања о псоглаву код европских народа потичу из античке Грчке (гр. κυνοκεφαλοσ), а тамо су продрла с Истока, прије света наши повратка Грка из ратног похода Александра Македонског. У VII вијеку п. н. е. спомиње их Хесиод. У IV веку п. н. е., послије повратка из Индије, грчки писац Ктесиас je забељежио да, по причању, на индијским планинама живе људи с пасјом главом и зубима дужим од пасјих, да се они облаче у коже дивљих животиња и хране сировим месом. Људски језик разумијју, али не могу друкчије да говоре, осим да лају. Представе о псоглавима Словени су изградили посредством преведене литературе из Византије, (Јуж. Слов, православци, Ист. Слов.) или преко латинских извора (Јуж. Слов, католици, Зап. Слов., дијелом
Ист. Слов.). Једно од преведених популарних дјела у коме се говори и о псоглавима јесте “Александрида”, чији најранији превод потиче из XIII вијека. У једном рукопису апокрифног саржаја из фрушкогорског
манастира Кувеждина, чији je препис са старијег извора сачињен у XVIII вијеку, поред осталог стоји: “Скилокефали, тамже во Индии в пустинјах, имъ же песий глави, и скрежетание зубовъ страшно и прочее чловечьско” (Скилокефали, исто су у пустим местима Индије, имају пасје главе и страшно шкргућу зубима а остало имају људско).
Псоглави се обично описују као —> гиганти, отуда и један од назива за њих код Срба Крајишника у Хрватској – џиганде (од итал. gigante “АЙВ”); у Србији, у околини Лесковца називају их дивлани. Обично се приповеда да имају једно око на челу, за које се, код Хрвата у Мађарској Подравини, каже да je велико као тањир, или да je “дебело”. По веровању из околине Брода на Сави, пасоглавац има пасју главу, једно око и реп. У Хрватској (Жумберк) за псоглавца се каже да je велики као човјек, да има људско тијело, четири ноге, пасју главу и на врх главе једно око. У Морачи у Црној Гори постојало je предање о псоглавама, за које се говорило да су имале велике груди које су унакрсно пребацивале преко рамена. Ове особине приписују се многим митолошким бићима код словенских народа (русалка, богинка,самодива итд.), али су оне познате и у традицијама Иранаца, Арапа итд.
За псоглавог се каже да живи у Мрачају, земљи вјечитог мрака), у мрачној земли, или у мрачном вилајету који почиње на крају Русије. По предању из Височке нахије у Босни, из Русије су на псоглаве пуцали свакодневно из хиљаду топова, а затим су озидали бедем. Такође, они живе у пећинама, мочварама или у кућама у великој шуми. Код Хрвата у Мађарској Подравини се казивало да су псоглави имали и дворце у којима je било силног блага.
Псоглави лове и једу људе. Код Срба у Хрватској се приповједало да се најрадије хране оним људима који су јели дрењине, код Хрвата да највише воле да одгризу женама груди; према сижеима приповедака,
ловили су децу; по веровању из Босне и Херцеговине, вадили су тела из гробова и јели покојнике.
Предања о сусрету с псоглавцем, која некад имају и развијену структуру приповјетке, граде се на два главна сижеа. Један je варирање познате епизоде о томе како je Одисеja и његове пратиоце у земљи Лотфаг заробио једнооки киклоп Полифем, који je одмах појео двојицу пратилаца; потом je Одисеј ужареним коцем ослепио киклопа, а затим, држећи се овнова, успио да се извуче из пећине. У словенским предањима, уместо киклопа појављује се једнооки псоглав. По другом распрострањемом садржају, псоглав наилази на двоје деце (брат и сестра, сирочићи) и одводи их у свој дом и баба пасоглавка се спрема да их скува у казану. Деца успијевају да преваре бабу и гурну je у казан и онда беже, док их псоглав неуспешно прогони. У једној варијанти приповетке изграђене на оваквом сижеу, псоглав je приказан као глупи див: дјецу на другој обали, коју прогони, пита како да дође до њих. Дјеца му кажу да под мишку метне врећу камења, па да заплива. Он тако и учини и – удави се.
По предању из Мораче у Црној Гори, седам псоглава, које je однекуд донио ветар, на ливади je све, сем једне убио гром. Та која je остала жива, населила се у пећини, а звала се Дајка или Диљка. Човек коме je украла и скувала дијете, убио jy je стрелом у пећини.
За псоглаве се може везивати и познати мотив из предања о бријању краља који има животињска обељежја. Посебну улогу има Атила. Нека обељежја псоглавца пренијета су на ђавола.
Извор: Словенска митологија, енциклопедијски речник, Београд 2001, 418-419 стр