ПЕЋИНА У НАРОДНИМ ВЈЕРОВАЊИМА

ПЕЋИНА – место где борави нечиста сила; пут којим се стиже у подземни свет. Пошто у њој нема светлости, пећина припада свету таме, a одвојеност од људског света истиче и њен затворени простор. По народним космолошким представама, пећина повезују овај онај свет, који се налази, како се често замишља, унутар
земље или под земљом. У македонским народним приповеткама о “доњем свету”, говори се како су тамо људи доспели, пролазећи кроз пећине, јаме, бунаре. По веровању Јуж. Словена, из пећине дувају ветрови у различитим правцима: тамо их чувају змајеви (буг. хале, мак. ламје) или слепи старац све дотле док Бог, св. Дух или св. Илија не дозволе да их пусте из пећине (бездани, рупа у земљи и др.). Једну од таквих пећина у Црној Гори људи су покушали да затрпају, да не би дувао северни ветар. У српској бајци се помиње пећина у којој се рањени змај скривао од царског сина, који тамо није могао да уђе због јаког ветра, а за три дана je кроз пећину доспео у други свет, који je личио на овај.

По веровањима, у пећини бораве различита натприродна бића: змајеви, који ту доносе девојке (свесл.); патуљци, који тамо чувају драго камење (Зап. Слов.); лесници (рус. леший], који ту крију украдену децу (рус.); дивови, виле (упореди српски пештеркиња – “вила која живи у пећини”);  караконџуле (балк. Слов.),  душе грешника и некрштених људи (под..); дивље жене, бесови,  ђаволи итд. Према подацима из српског рукописа XV века, у пећини у Црној реци (Ибарски Колашин) живели су “беси (ђаволи) и змајеви” (СМР2:
351). Звуци који долазе из и. тумачени су као ударање ткачких разбоја на којима раде виле (или ударци чекића подземних патуљака); за скривено благо које се пронађе у пећине веровало се да су га змајеви створили и да га они и чувају; за трагове, пронађене у пећини сматрало се да потичу од рањеног змаја који се ту склонно. По словачким, украјинским, српским причама, пећине чији су зидови покривени сребром и 
златом, место je где зимују змије од јесењег Крстовдана до Благовести; људи који се ту случајно нађу могу да виде и змијску царицу, која лежи на златном трону, затим “бесцени камен” (рус. камень-алатырь) који даје снагу змијама итд. У руској епској песми казује се како je јунак Добриња допливао у “пећине белокамене” змаја Горинчишта, и тамо разрушио његово “гнездо” и поубијао му “малу дечицу”. У старопољском предању говори се о победи кнеза Крока (Крака) над страшним змајем, који je прождирао луде и њихову стоку, а живео je у пећини планине Вавел поред Кракова.

У хришћанским легендама, п. су сакрална места где живе свеци и сам Христос. У пећини се такође скривају национални јунаци. Сходно пољским легендама, тамо спава војска коју je зачарала  Богородица, a која ће се једном пробудити и кренути у борбу за веру. По српском предању, национални јунак Краљевић Марко није погинуо, већ живи у једној од пећина, заједно са својим коњем Шарцем.

Низ je ритуала лустративног карактера који су се обављали у пећине или испред улаза у њу. У Црној Гори близу места Рисан д.уди су се окупд,али поред пећине, ту певали песме и пуцали из пушака. У
Босни (Сутјеска) у Чисти понедељак младеж je ишла у пећини да би тамо извела ритуално коло. У Србији, у Звижду (Дубока) ритуална игра je извођена у петак пред Ђурђевдан (Биљани петак): на средни
пећине људи су распаљивали огромну ватру и играли око ње уз пратњу гајди и фруле.

 

Извор: Словенска митологија, енциклопедијски речник, Београд 2001, 427 стр