ПЛАТОН

ПЛАТОН (око 429-347) – један од највећих грчких филозофа, ученик Сократов и учитељ Аристотелов. Изданак старог атинског племства, после смрти Сократове 399. доста је путовао, између осталог и по Египту. У три маха је боравио на Сицилији, у Сиракузи, где је, на двору Дионисија Другог, безуспешно покушао да у пракси оствари своје идеје о владару-филозофу. У Академовом гају, око два километра изван атинских зидова, основао је Академију, филозофску школу коју ће коначно затворити тек Јустинијан 529. године н. е. Сва Платонова дјела су сачувана и састоје се од двадесет пет дијалога, Одбране Сократове, нешто стихова и тринаест писама. О аутентичности Платонова пјесништва, писама и једног броја дијалога и данас се расправља. Хронолошки, Платонов опус се најчешће дели на три групе: у прву поред осталих, спадају Одбрана, Лахет, Хармид, Критон, Протагора, Горгија и Ијон, у другу Федон, Федар, Гозба, Кратил и Држава, а у трећу Парменид, Државник, Софист, Филеб, Тимај, Критија и Закони.

У разним дијалозима доминира неодољиво привлачан лик Сократа, који доказује да је врлина исто што и знање, односно да се врлина може научити и да човек не може бити добар док не зна шта добро значи. Ту је такође формулисана Платонова теорија о идејама које, вечите и непроменљиве, представљају једину праву стварност, надредену чулном свету што нас окружује и само је копија света идеја. Врховно место заузима идеја Добра, истоветна са савршеним божанством у Држави. Платон развија концепију узорног друштва гдје чувари, који су филозофски образовани и располажу знањем о идејама Добра и Правде, владају у интересу већине (подељене у ратнике и привреднике), пошто обични људи виде само одразе идеја а не те првобитне истине саме. Држава се у основи залаже за један доста крут кастински систем, војно васпитање (слој ратника), заједницу својине (филозофи и ратници), па и за цензуру. Те екстремне ставове Платон је донекле ублажио у позном дијалогу Закони, али његови политички погледи у цјелини нису лишени тоталитарних својстава.

На метафизичком плану, Платон је био под утицајем питагорејаца и њихових схватања о суштинским вредностима бројева, сеоби душа и реинкарнацији. Платонова дела сматрају се једним од врхунаца грчког прозног стила и одликују се лексичким богатством, прецизношћу израза, сјајном метафоричношћу, драмском вештином и повремено хумором. Иако је на етичком плану доводио у питање вредност мита, Платон се у аргументацији користи њиме са необичном инвенцијом и упечатљивошћу, а премда је умјетности порицао сазнајну и моралну вредност, његова дјела носе несумњиво уметничко обележје.

Платонова дјела су утицала још на римске мислиоце, а на латински их је, крајем 15. вијека, превео Марсилио Фићино. У ренесансној Фиренци је дјеловала Платоничарска академија под покровитељством Лоренца Медичија. Неоплатоничарски филозофи успевали су да неке елементе Платонове космологије усагласе са хришћанским учењем, што је његовом делу обезбедило утицај на читав потоњи развојне само идеалистичке – европске филозофије.

Извор: Владета Јанковић, “Именик класичне старине”, Београд 2019, 306-308 стр