ПОЗНАТИ БИОЛОЗИ И ЊИХОВА ОТКРИЋА

 

БИОЛОГИЈА (грчки: биос – живот и логос – наука) је наука која се бави проучавањем живог свијета. Она проучава особине и понашање организама (њихов раст, развој и размножавање), међусобне везе између различитих организама, као и везе између организама и околине која их окружује. Многи научници су својим открићима допринијели развоју биологије и нових биолошких дисциплина.

 

Роберт Хук (1635 – 1703) био је енглески научник који је 1665. године открио ћелију. Хук се бавио усавршавањем разних уређаја као што су барометар, телескоп и микроскоп. Посматрајући испод микроскопа танко исјечене режњеве плуте запазио је шупљине које су по облику биле сличне шупљинама у пчелињем саћу. Назвао их је ћелијама. Хук са тадашњим микроскопом није могао да види све дијелове ћелије. Видио је само празне ћелијске просторе оивчене ћелијским мембранама, али је то било довољно да прикаже ћелију као основну структурну јединицу организма. Поред открића ћелије Хук је доказао да се Земља и Месец окрећу око Сунца у елипси, да небеска тијела имају гравитацију, као и да се све материје гријањем истежу.

 

Карл фон Лине (1707 – 1778) је био шведски ботаничар и љекар који се сматра једним од “очева модерне екологије”. Оснивач је систематике, једне од најважнијих биолошких дисциплина. У систематици биљака фон Лине је све биљке сврстао у категорије по сличностима и увео бинарну номенклатуру по којој свака биљка има два назива (назив рода и назив врсте) на латинском језику. Његов начин именовања биљака примјењује се и код именовања животиња. Дао је и научно име људској врсти Хомо сапиенс и класификовао је у ред Примата. Линеов хијерархијски систем (разред – класа – ред – фамилија – род – врста) остао је непромјењен до данас. У својој родној земљи, Лине је био оснивач природњачког музеја у граду Упсали и први предсједник Шведске академије наука. Био је члан је и Франсуске академије наука.

 

Чарлс Дарвин (1809 – 1882) је био британски научник који је поставио темеље модерне теорије еволуције по којој се сви животни облици развијају путем природне селекције. 1831. године се укрцао на истраживачки брод „Бигл“ и са екипом природњака кренуо на научно путовању по свијету. На том путовању посматрао је геолошке формације на различитим континентима и острвима као и велик број фосила и живих организама. За разлику од већине геолога који су заступали теорију да су поједине врсте животињског и биљног свијета настајале независно једна од друге и да је свака претходна врста нестала усљед дјеловања природних сила Дарвин је тврдио да се различите врсте развијају из једне врсте. По његовој теорији човјек настао еволуцијом човјеколиког мајмуна, а томе су се највише противили представници цркве јер су сматрали да његова теорија негира утицај Бога на стварање човјека и да ставља човека на исти ниво са животињама

 

Грегор Мендел (1822 – 1884) је аустријски ботаничар, који се сматра зачетником класичне генетике. Укрштањем различитих врста грашака и праћењем одређених особина установио је основне принципе наслеђивања. До тада се сматрало да се особине потомака не могу унапријед предвидјети. Менделови експерименти са грашком трајали су пуних осам година. Проучавао је 34 различите особине, а за 7 особина дао је своје прорачун. Током свог живота Мендел је био непризнат од стране научника тога доба и потпуно непознат за јавност. Тек 16 година послије смрти, његов рад добија признање. Три научника су независно један од другог пронашли Менделов рад и утврдили да је он већ формулисао основне законе насљеђивања. Ти закони су названи Први и Други Менделов закон наслеђивања и они представљају основу за развој научне дисциплине зване генетика.

 

Луј Пастер (1822 – 1895) био је француски микробиолог и хемичар. Експериментално је потврдио да су бактерије изазивачи болести. Проучавањем болести вина установио је да се клице из којих настају микроорганизми могу уништити топлотом и развио је методу за заштиту намирница којом се уништавају бактерије у храни, која се по њему зове пастеризација. Пастер је истраживао вакцине против многих заразних болести. Унаприједио је методе вакцинације и пронашао вакцину против бјеснила користећи осушену кичмену мождину заражених зечева. Вакцина је први пут употребљена 1885. године на дечаку кога је угризао бесан пас.

 

Роберт Кох (1843 – 1910) је био немачки лекар и бактериолог који је пронашао бациле који су изазивали најопасније болести током 19 веку. Уз Луја Патера сматра се оснивачем бактериологије. Открио је бацил антракса и турбекулозе, пронашао узрочнике колере, испитивао маларију и афричку болест спавања. Штапићасти бацил који је узрочник турбекулозе по њему је добио назив Кохов бацил. Покушавао је да пронађе лијек за турбекулозу, али у томе није успио. Добио је Нобелову награду за медицину 1905. године.

 

Александер Флеминг (1881 – 1955) је био шкотски микробиолог и фармаколог који је открио гљиву Penicillium notatum. Проучавајући бактерије стафилококе случајно је открио да гљивице плесни спречавају раст и развој ових бактерија. 1928 године, прије одласка на годишњи одмор Флеминг је у својој лабораторији оставио колоније стафилокока. На повратку са одмора примјетио је да се једна колонија убуђала и да су све стафилококе око буђи уништене. Остале колоније су изгледале нормално. Дванаест година након открића гљиве Penicillium notatum почела је производња Пеницилина, антибиотика који је спасио живот многим људима широм планете. 1945. године је добио Нобелову награду.

 

Извор: https://www.boske.rs/stranice/biolozi.html