Умјетност и друштвене науке

ПОЈАВА ИКОНОБОРСТВА У ВИЗАНТИЈИ

У раним вијековима хришћанства, поред црквених догми, на стварање култа икона утицали су многи подстицаји. У почетку лик Исуса Христа није свугдје изазивао исте почасти као портрет римског цара. Цареве слике су биле изложена у судовима, пијацама, позориштима и другим јавним мјестима. Приликом смјена на престолу, портрет новог цара слат је из Константинопоља у све провинције. Да би поданици показали спремност да буду покорни новом василевсу, чинили су проскинезу (поклоњење) пред портретом, а свако одбијање сматрано је непризнавањем новог владара, што је узроковало одговарајуће санкције. Сиријски писац Северијан из Габале (умро 408. године) наводи: „Слика императора замјењује овога кад је одсутан, а народ га поштује не исказујући част слици, већ личности императора“. Ово објашњење било је веома важно за развој мишњења каснијих хришћанских теоретичара, који су образлагали однос према насликаном лику Исуса Христа односно према Хрису као оваплоћеном (отјелотвореном, очеловјеченом) Богу.

Сматра се да су се иконе (грч. είκών-слика) са Христовим ликом појавиле у другој половини VI вијека (око 570. године) у Египту. Овај период је значајан и по настанку хришћанских легенди о нерукотвореним иконама (ахиропитос). Постоји вјеровање да је првобитни узор по којем су оне настале био обрис Христовог лица, који је сачуван на убрусу којим је Христос обрисао лице уочи распећа. Од тада се поштовање икона (покретних култних слика) у јавном животу Византијског царства постепено изграђивало. Византијски историчар Теофилакт Симоката (написао Историју, која описује владавину цара Маврикија, односно вријеме од 582. до 602. године) наводи да је 586. године византијски војсковођа Филипик, да би улио ново самопоуздање својим војницима у сукобу са Перцијанцима, наредио да се истакне икона Исуса Христа. Теодор Синкел је у бесједи која је посвећена  аварско-словенској опсади Константинопоља 626. године, записао да је константинопољски патријарх Сергије наредио да се на западној страни Теодосијевих бедема наслика Богородица са Христом, а касније након што је у том дијелу избио пожар, патријарх је на градским бедемима лично носио икону Исуса Христа јачајући отпор бранилаца.

Након пораза Авара и Словена, успостављен је и култ Богородице, заштитнице византијске престонице. Током друге арабљанске опсаде Константинопоља 717/718. године на бедемима су ношене иконе Богородице, као и реликвија Часног крста.

Појава иконоклазма (грч. είκώνοκλασία-разбијање, уништавање икона) била је посљедица различитих утицаја монофизитизма (хришћанско јеретичко учење настало у првој половини V вијека, чији сљедбеници су тврдили да је Христос након оваплоћења имао само једну, и то божанску природу. Оно је осуђено на 4. Васељенском сабору у Халкедону 451. године, али је и након тога опстало у источним провинцијама Византијског царства, односно у Сирији, Палестини, Египту и Јерменији). Ако знамо да су монофизити  вјеровали само у божанску природу Исуса Христа, коју је по дефиницији немогуће описати, онда се може схватити  зашто су одбијали дводимензионални портрет Исуса Христа као људског бића.

Ипак, тек у додиру са јудаизмом и исламом, нерасположење према култу икона се претворило у борбу против икона (είκώνομαχία-иконоборство).  На противнике култа икона у византијском друштву утицала су јудаистичка схватања о  строгој забрани вјерских слика, а поготово исламска вјероисповијест по којој је свака представа људског лика, вјерског или свјетовног најстрожије забрањена и неприхватљива.

Као својеврсна увертира за оно што се десило у Византију у контексту борбе против култа икона послужила су дешавања у арабљанском свијету. Калифа Језид II (720-724) је 723. године издао наређење о уништењу свих хришћанских слика у црквама, пијацама, трговима и приватним кућама на читавој територији арабљанског калифата, чије је средиште од 661. до 750. године било Дамаск. Готово да није било никакве негативне реакције од стране царске владе у Константинопољу.

Главни експонент противника икона у Византији био је тадашњи византијски цар Лав III (717-741). Међутим, он није био усамљен у својим ставовима, јер је дио малоазијског свештенства био изразито против поштовања икона. Међу њима се посебно истичу митрополит Тома Клаудиопољски и епископ Константин Наколејски, којег су присталице култа икона касније прозвали јересиархом односно управником јереси. Ипак дотадашње нерасположење према култу икона претворило се у отворену борбу када је иконокластичне идеје прихватио владајући византијски цар.

Лав  III је први пут иступио против икона 726. године. Он је један земљотрес изазван ерупцијом вулкана сјевероисточно од Крита, схватио као израз „божјег гњева“ због поштовања икона. Цар је инспирисан малоазијским епископом држао проповиједи против икона. Потом је, желећи да испита став константинопољског јавног мјења, наредио чиновнику Јулијану да скине велику Христову икону, која се налазила на једном од најпрометнијих градских тргова код Бронзане капије (четврт Халкопратија). Реакција окупљених грађана византијске престонице била је тренутна. Након што је вербални протест против скидања иконе игнорисан, чиновник се попео на љестве и сјекиром ударио по икони. Присутне жене су га на лицу мјеста убиле. Након што су се вијести о овом догађају прошириле у европске провинције царства, дошло је до побуне војске у темама Тракија и Хелада. Симтоматично је да су у току даљих спорова око иконоклазма, европски дијелови Византијског царства константно били наклоњенији култу икона.

Реакција грађана Константинопоља показала је византијском цару да му је потребан опрезнији приступ у реализацији сопствених идеја. Он је наредио гушење војних побуна, те кажњавање грађана који су учествовали у протесту. Дио њих је убијен, а остали су кажњени одјецањем удова, бичевањем, конфискацијом имовине и прогонством.

Наредне три године цар је покушао примјеном дипломатије убиједити патријархе Рима и Константинопоља да прихвате његове идеје о култу икона. Међутим, његова коресподенција са цариградским патријархом Германом и римским папом Григоријем II није дала жељени резултат. Царева писма нису сачувана, али се њихов текст може дјелимично реконтруисати из одговора оних којима су упућена. На цареву директну тврдњу да иконе треба уништити, јер клањање пред иконама представља идолопоклонство, папа Григорије II је одговорио: “Христос је по човечанској природи описив, док је његова божанска природа неописива. Дакле, управо чињеница да је Богочовечанска личност Исуса Христа историјска чињеница омогућава иконописцу да га иконично прикаже.“ На царево питање зашто хришћани иконично не описују (сликају) Бога Оца, папа је одговорио: „Зато што га нисмо видели, али је и немогуће представити божанску природу“.

Сличне ставове иконофила о односу према иконама можемо видјети у писму патријарха Германа епископу Константину Наколејском: „Пошто је јединородни  Син који се у крилу Оца, уздигавши своје створење од смртне осуде ка животу, по вољи Оца и Светог Духа, самоизволео да постане човек, то се и ми приказући икону његовог човечанског лика, а не његовог Божанства, које је недостижно и невидљиво, трудимо да очигледно представимо на иконама лик његове свете пути и тако се подсећамо на животворно његово очеловечење“.

Пошто су цареви преговори са патријарсима Рима и Новог Рима пропали, Лав III је одлучио да снагом царске власти укине култ икона. Ипак, као добар политичар, а присјећајући се судбине протоспатарија Јулијана, он је јануара 730. године сазвао силентион-скупштину свјетовних и духовних достојанственика, која је по његовом наређењу објавила едикт о забрани култа икона, којим су све свете слике и реликвије морале бити уништене. Патријарх Герман је, уз тврдњу да одлуке о вјерским питањима може да донесе само васељенски сабор, одбио да потпише едикт. Зато је смијењен са положаја патријарха, на који је ступио његов дотадашњи синкел (патријархов приватни секретар) Анастасије, који је прихватио све цареве наредбе.

Након објаве едикта, велики број монаха се одселио на подручје Грчке и Италије, носећи велики број икона са собом. Иконоборство није захватило територију Италије. Насљедник Григорија II на престолу Св. Петра, Григорије III је сазвао Синод који је изрекао екскомуникацију (избацивање из црквене заједнице) свима који  учине било шта злонамјерно светим иконама. Тако је избио нови јаз између Рима и Константинопоља.

Највећи заштитник култа икона водио је поријекло из Арабљанског калифата са средиштем у Дамаску. Био је то монах Јован Дамаскин (676-749) који је аутор три расправе против „клеветника светих икона“. Његова аргументација о потреби поштовања икона види се из сљедећих ријечи:„Икона је подсећање, спољашњи знак који за неписмене има исто значење, као и књиге за оне који уме да читају. Оно што је реч за слух, икона је за вид. Стари завет није познавао Бога очовеченог и телесног, па му зато нису биле ни потребне слике. А како се Бог јавио у телу и био у контакту с људима, ми имамо право да показујемо видљивог Бога“. На другом мјесту Дамаскин је записао:“ Не клањам се материји, него Творцу материје, који је ради мене постао материја, који је благоизволео да живи у материји и да кроз материју пружи мени спасење и нећу престати да поштујем  материју кроз коју је извршено моје спасење“. Схватање свих наведених хришћанских отаца и потоњих светитеља показује да су кроз борбу за спас и очување култа икона, поново оживјеле христолошке распре о спорним темама из претходних вијекова, те да је основна аргументација поборника култа икона било тумачење да само оваплоћење Господа Исуса Христа омогућава да се он иконично представи. За дубље разумијевање ове проблематике важно је нагласити да икона стоји у одређеном односу према ономе што је на њој представљено, односно да  се вјерник не моли пред иконом као предметом већ поштовање које указује икони прелази на прототип односно на онога ко је на икони представљен.

ЛИТЕРАТУРА

Г. Острогорски, Историја Византије, Београд: Народна књига, 1998, Друго фотипско издање.

Г. Острогорски, Почеци борбе око икона, Сабрана дела, књига V=О веровањима и схватањима Византинаца, Београд: Просвета, 1970, 121-147.

Ф. И. Успенски, Историја Византијског царства, књ. I (од 6. до 9. века), Београд: Zepter Book World, 2000.

 

Аутор: Проф. др Борис Бабић, Филозофски факултет Бања Лука