ПРИКАЗ ТРОГЛАВОГ АНТРОПОМОФОРНОГ БОГА

Посебно мјесто у хришћанској иконографији заслужује начин представљања Свете Тројице у виду једног тијела с три лица, тј. с главом у којој се стапају три христолика лика (чеони или en face, лијеви и десни полу-профил) или трију глава постављених на једно тијело, као што може бити и са три лица и три пара руку (међу иконографским варијантама, познатим и под неадекватним називом „тримуртијум“ јесу и примјери приказивања Свете Тројице као три голобрада лика са заједничком круном и једним тијелом или троликом представом Бога Оца као Старца дана).

Поријекло таквог лика Тројице доводи се у везу с паганским религијама, па се чак изводи непосредно од троглавог лика својственог индуском тримуртију (Брами, Вишни и Шиви), као и од других троглавих божанстава многобожаца. Повезује се и за хеленистичком традицијом, која се ослањала на египатску и персијску митологију, и потоње, такође паганске религије, као што је словенска. У хришћанском контексту такав приказ се тумачи и као покушај да се ликовним средствима препричају ријечи у Јованђељу по Јовану: „…Ја и Отац једно смо“ и „Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени?!“ (Јн 10, 30; 14, 10)

Према једној од хипотеза, појава троглавог антропоморфног Бога последица је реакције на богумилску јерес, која је оспоравала православно учење о једнакости и троипостасности Божијој. Приказивање Бога у виду тримуртијума осуђено је на Западу почетком XVII вијека, с образложењем да је то представа „монструма“ а не Бога, док се у православној средини задржало често управо у мјестима где је притисак на унијаћење био посебно снажан, јер се таквом сликом, ма колико она, и према православним тумачима била „морбидна“ и „накарадна“, исказивала догма о Светом Духу и његовом происхођењу (уп. троугао), с циљем да се ликовним језиком сложено учење о једносушности и недјељивости Свете Тројице учини разумљивим мање образованима. Премда, „неприродна“, како се такође оцјењује у литератутри, икона новозаветне Тројице у виду тримуртијума, ипак је „најбоље изражавала натприродно сједињење божанских лица“.

У иконолошко-иконографском погледу посебно мјесто заслужују прикази Господа с три ноге, што се не може свести само на нумеричку симболику Свете Тројице.

Извор: Зоран М. Јовановић, Азбучник православне иконографије и градитељстава, Београд 2005, 381-382