РУДОЛФ I ХАБЗБУРШКИ

Аутор: Малиша Миљанић

У Немачкој је од 1254- 1273 владало међувлашће (Interregnum), специфичан период историје ове земље, у којем држава није имала законског владара. Главни орган власти био је Рајнски савез градова, који је током првих година чинило преко 75 градова. У Мајнцу је 1. октобра 1273. на предлог надбискупа Мајнца Вернера Епенштајна, период међувлашћа ликвидиран, што ће аутоматски довести на дневни ред избор за новог краља.
Апсолутна већина била је за промоцију Рудолфа. Против њега био је само Пшемисл II Отокар, чешки краљ, против ког ће Рудолф повести и рат. Нови краљ је крунисан у Ахену 24. октобра 1273. Његови опоненти су по Рудолфу осули паљбу, премда су тврдили да је сиромашни гроф без поседа. Та њихова тврдња није имала везе са истином, премда су Рудолфу у наследство као детету остављени Аргау и Алзас. Главни посед био је замак Хабитсбург/ Хабсбург.

Рудолф је рођен првог маја 1218. Био је кумић краља Фридриха II. По доласку на власт обзнанио је спровођење Ревизикације- ревизију краљевских поседа. Те поседе не би давао у феуд, већ својим службеницима, названим “Reichnslandsvogt”. Њих је плаћао и имао је могућност да их смени. Већина краљевских поседа поштовало је овај закона, сем швапског војводства, које се озбиљно успротивило и нарушило углед краља. Ово ће војводство бити разбијено и дато у контролу Виртембергу.
Рудолф ће 1274. сазвати сабор у Нирнбергу, где ће позвати Отакара II, који није дошао. Сабор је наредио враћање Аустрије и Штајерске, које је Отокар добио у феуд од Ричарда Корнволшког. Рат између Отакара и Рудолфа избиће 1276. током којег је Рудолф, уместо да крене против Чешке, кренуо на Аустрију и заузео Беч. Придружиће му се доњебаварски кнез Хенрих, док ће тиролски маркгроф, такође Рудолфов савезник, заузео Корушку, Крањску и Штајерску. Отокар је био принуђен да се одрекне аустријских земаља и Судета у корист круне. Заузврат ће добити Чешку и Моравску. Отокар ће обновити рат 1278. Рудолфу ће савезник бити угарски краљ Ладислав IV. Уз његову помоћ ће, у одлучујућој бици на Моравском пољу, 26. августа 1278. Отокар је погинуо. Рудолф је наставио напредовање, те продро у Чешку и Моравску. Моравску је задржао као одштету. Чешку ће дати у феуд Вацлаву II, потоњем краљу Пољске и Чешке. Аустријске земље је задржао за себе. Након изумирања племићке породице Шпајнхајмоваца, Рудолф ће објединити корушке и крањске земље, док ће аустријске остати у феуд његовим синовима. Аустријски сталежи су били против таквог статуса. То ће приморати Рудолфа да ипак не дарује синове, већ аустрију да Албрехту I, а Корушку Мајнхарду, тиролском војводи.

Папа Гргур Х наговарао је Рудолфа да дође у Рим, како би га крунисао. Рудолф се нећкао, поручивши папи да долази ако му овај обезбеди трошкове пута. Тада је краљ именовао заменика у Италији, свог имењака, Рудолфа Хохенека. Рудолф је одлучио да се одрекне претензија на Ромању у корист новог папе, Николе III. Рудолф никада није боравио у Риму.
Французи су валоризовали краљеву заузетост, те освојили Тур, Орлел, Авињон и Лион. Рудолф ће 1277. оженити сина Хартмана, а убрзо по његовој смрти због утапања у Рајни, удати ћерку Клеменцију за Карла Мартела, унука Карла Анжујског, дајући као мираз Арлеатску краљевину. Кренувши у поход против савојског војводе, Рудолф узима Лозану, а потом од горњебургундског војводе Отона и базелске бискупије. Када ће се Отон побунити и одбити врховну власт, Рудолф ће му одузети Берн и Безансон. Након што му је умрла прва жена, Гертруда Хемберг, са којом је имао десеторо деце, Рудолф се жени Агнезом, ћерком Роберта Бургундског.

 

Што се тиче унутрашње политике, а за разлику од свега осталог, Рудолф није био нарочито успешан. Чим је дошао на власт 1273, увео је швапским и алзаским градовима уводи порез на градове. Када је тај порез хтео да прошири на све, дигла се побуна. Седмог јула 1285. је подигнут устанак против њега. Вођа устанка био је извесни Дитрих Холцшух, којег је Рудолф ухапсио и спалио као варалицу. Такође, једна од првих норми био је Landfriede- забрана приватних ратова. Та ће забрана прво заживети у Аустрији 1276, па потом у Лотарингији, Франачкој, Рајнској области… Неуспешне преговоре водио је по питању наследства немачке круне. Рудолф I Хабзбуршки умро је 15. јула 1291. По његовој жељи, сахрањен је у Шпајеру, уз салијску династију.

Рудолф је био снажна, али уједно и скромна и побожна личност. Показао се добрим освајачем, али не толико добрим руководиоцем закона и унутрашње политике као такве. Ипак, узевши у обзир све што се у Немачкој после њега десило, његово највеће животно достигнуће биће заправо кључна улога у успостављању водеће улоге и раста снаге династије Хабзбург у немачким земљама.