СОКРАТ

СОКРАТ (469–399) – атински филозоф, од оца каменоресца и мајке бабице. Био је ожењен Ксантипом, чије су џандрљивост и наопака нарав постале пословичне. Служио је у војсци и истакао се храброшћу у неколико битака. Као члан Вијећа од пет стотина, успротивио се притиску скупштинске већине да војсковође које су добиле поморску битку код Аргинуса буду без прописаног судског поступка осуђене због губитка људи и бродова.

После пораза Атине у пелопонеском рату, супростављао се опасној Тридесеторици тирана, а 399. је оптужен због увођења страних богова и кварења омладине, и осуђен на смрт. Иако је имао прилику да побјегне, Сократ је то одбио и тридесет дана после изрицања пресуде испио је отров од кукуте. Одбрану и последње дане Сократове описује Платон, који је, уз Ксенофонта, наш главни извор за познавање његовог живота и дела. Сам Сократ није ништа писао, али је зрачење његовог утицаја, пре свега захваљујући Платону, неизмерно.

Представа о Сократу која је допрла до потомства врло је потпуна. Тјелесно ружан (поредили су га са Силеном), посједовао је необичну физичку издржљивост и био потпуно равнодушан према удобности и раскоши. Одликовао се великом тјелесном и моралном храброшћу као и снажним осјећањем дужности. Притом је био спонтан и љубазан у опхођењу, а очевидно је посједовао фини смисао за хумор. Још док је био млад, делфијско пророчиште је саопштило да на свету нема никог мудријег од Сократа.

Судећи према списима његових ученика, Сократов поступак се састојао у постављању питања саговорницима на начин који их води до спознаје сопствених заблуда и предубеђења, и тако им отвара пут ка истини. То се назива мајеутичким (тј. бабичким, порођајним) методом, а средство које се најчешће користи је незлобива и делотворна (сократовска) иронија. У основи, Сократ је сматрао да филозофија треба да учи праведном животу, а да човјек, ако тежи да буде добар, мора најпре знати шта добро значи. Дефиницију добра Сократ тражи на објективно-религијског основи, а врлину изједна- чује са знањем. Он уопште тежи дефинисању појмова о којима се води расправа (добро, љубав, уживање и сл.), не одајући при томе да сам заступа одређену доктрину. Многи од Сократових уче- ника касније су основали сопствене филозофске школе, међусобно различитих идејних оријентација.

Извор: Владета Јанковић, “Именик класичне старине”, Београд 2019, 349-351 стр