ТАНГО

Танго, као препознатљива врста музике и плеса, свој настанак веже за радничку класу у сусједним лукама Буенос Аиреса (Аргентина) и Монтевидеа (Уругвај, Бог те видео). Сви извори истичу велики утицај афричких заједница и њихових ритмова, док су инструменти и технике свирања које су донијели емигранти из Европе, почетком 20. вијека, имали главну улогу у крајњој дефиницији танго музике.

У почетку танго су свирали емигранти у предграђу Буенос Аиреса, од последњих деценија 19. вијека, а касније и Монтевидеа. Потрајало је док танго није постао популаран у ширим круговима. Почетком 20. вијека био је омиљена музика разбојника и гангстера који су посјећивали борделе, у граду који је, због великог броја емиграната пристиглих у потрази за послом, бројио чак и 100 хиљада мушкараца више у односу на број жена.

Прву танго „групу“ чинила су два Афро-Аргентинца „El Negro“ Casimiro Alcorta (виолина) и „El Mulato“ Sinforoso (кларинет), који су радили мале концерте у Буенос Аиресу од раних 1870их. Casimiro, познат и као један од очева танга, био је аутор многих композиција, од којих су познате „Entrada prohibida“, коју касније потписују браћа Тeisseire, као и „Concha sucia“ (Прљава шкољка), којој три деценије касније Francisco Canaro врши промјене у тексту и потписује је под називом „Cara sucia“ (Прљаво лице). Они су били аутори и извођачи многих раних танго композиција, које су сад означене као анонимне, јер у то вријеме аутори нису били навикнути да потписују своја дјела.

Како су у коријенима танга велики утицај имали емигранти и робови у Аргентини и Уругвају, сама форма танго музике се кроз године значајно мијењала. Вјероватно је да ту оригиналну танго музику, која је свирана на њиховим окупљањима и забавама радничке класе, не бисмо баш лако могли поистовјетити са танго музиком какву данас знамо.

Као и многи други стилови популарне музике, танго је поистовјећиван са нижом класом и рађено је на томе да му се утицај ограничи, у чему, на срећу, нису били успјешни. Прва генерација танго извођаћа, као и прва етапа у танго музици је позната као „Guardia Vieja“ (Стара Гарда). Као и за већину дешавања из тог периода, не постоје прецизни датуми и постоји доста различитих информација, али Национална танго академија Аргентине ову етапу ставља у раздобље између 1895. и 1925. године. Њу одликује само настајање танга, као и формализација и друштвено прихватање. У то вријеме, прве композиције добијају своје мјесто у мислима и срцима људи вишег сталежа цијеле Аргентине и Уругваја. Једна од омиљених је била „El Enterriano“ аргентинског пианисте Rosenda Mendizabala, док је први снимљени танго био „El choclo“ Angela Villolda. Снимио га је у Паризу, јер у Аргентини тада још увијек није постојао музички студио. Како је популарност танго музике расла, неизбјежно је стигла и до срца Буенос Аиреса, гдје је почела бити извођена међу средњом и вишом класом, у плесним дворанама и позориштима. Млађе генерације имућних ноблеса постају амбасадори танго музике и плеса на својим путовањима, чиме постаје препознат и ван граница Јужне Америке.

1910е године из Њемачке у Буенос Аирес стиже бандонеон, који постаје нераскидиви дио танго музике. Juan Maglio Pacho је у великој мјери заслужан за то, захваљујући популарности његових снимака бандонеона, праћеног флаутом, виолином и гитаром. Убрзо после бандонеона и клавир добија своје мјесто у танго композицијама. Roberto Firpo и његов чувени оркестар су имали највеће заслуге за то, а још један од првих пианиста је био Agustin Bardi, који је аутор многих значајних композиција као што су „Gallo ciego“, „Nunca tuvo novio“…  Guardia Vieja достиже бесмртност захваљујући ђелу младог Уругвајца Gerarda Matosa Rodrigueza, чувена „La cumparsita“. Првенствено компонована као марш, који је Roberto Firpo прерадио и адаптирао за танго, достиже свјетску славу, која је прати и данас. La Cumparsita је неизоставни дио сваке милонге и свака (озбиљнија) милонга завршава неком варијантом ове планетарно популарне композиције.

Сам прелаз етапа Guardia Vieja (Стара Гарда) и Guardia Nueva (Нова Гарда) није најјасније прецизиран (по NTAA је то 1925. година) , али се некако веже уз његово име.  Carlos Gardel, фолк пјевач који је, својим првим снимљеним тангом „Mi noche triste“ (Моја тужна ноћ), заувијек повезао танго са осјећајем трагичне љубави из стихова те пјесме. Гардел прави револуцију у тангу, јер доноси врло квалитетан глас у жанр који је већ изродио одличне композиторе и музичаре, али још није био пронашао велике пјеваче, или начин пјевања који одговара ритму. Guardia Nueva се поклапа и са популаризацијом музике услед открића радиа и звучног филма. Револуционарни изуми који на велико платно доводе и Гардела, који постаје интернационална звијезда.

Танго убрзо постаје популаран и у Европи и сјеверној Америци, оркестри путују и свирају у свим главним градовима. Вође оркестара попут Firpa и Francisca Canara флауту замјењују контрабасом, текстови пјесама су и даље типично мачо, углавном кривећи жене за небројена сломљена срца и неузвраћене љубави. Класично обучавани музичари дуго нису повезивани са танго музиком, све док Julio De Caro, виолиниста, није основао оркестар и учинио танго елегантнијим, софистицираним, као и донекле успорио темпо музике. У Аргентини, а сада већ и у свијету, се 11. Децембар слави као дан танга, јер су баш тог датума рођени и Gardel и De Caro.

Guardia Nueva је изродила мноштво оркестара, као и стилова и начина интерпретације танго музике. Osvaldo Fresedo је дошао развијајући посебан стил, интегришући харфу, вибрафон, па чак и бубњеве. Дајући велику важност пјевачу развио је елегантан стил, омиљен у вишим класама. Из његовог оркестра долази и пианиста Carlos Di Sarli, који касније са успјехом намеће свој сопствени стил и оркестар. Gardel је за то вријеме постао солиста и наставио успон у каријери све до своје трагичне смрти, чиме оставља неизбрисив траг у историји танго музике.

Гарделова смрт (1935. г.) је ставила тачку на традиционалну танго историју, омогућавајући долазак „Златног доба“ танга, која нагласак ставља на велике танго оркестре, а не на појединачне пјеваче. Гарделова смрт је донијела и велике подјеле између подржаваоца традиционализма, Canarovi следбеници међу којима су били Juan D’arienzo и Rodolfo Biagi и еволуционара, који су ишли стопама Fresedovim i De Carovim, попут Anibala Troila и Di Sarlia. Еволуционари су ипак побиједили, успијевајући да популаризују долазак великих оркестара, сачињених од преко 12 музичара.

Најпознатији оркестри те ере били су под вођством D’arienza (познатог као „краљ ритма“), Anibala Troila, Osvalda Pugliesea, Di Sarlia (који чине велику четворку танго музике, сматрају се најважнијим и најутицајнијим), Francisca Canara, Biagia, Angela D’Agustina, Osmara Maderne, Lucia Demarea  и многих других. Свима њима ћемо посветити посебну пажњу у следећим текстовима, почевши, наравно, од велике четворке. Јер управо ова ера је најзначајнија у развоју танго музике. Музика је прављена, прилагођена и намијењена плесачима и њиховом уживању. Највећи дио музике, која се пушта и на овдашњим милонгама долази управо из ове ере и од ових непревазиђених оркестара. У току ове ере танго је заиста успио да постане свјетски плес, са популарношћу коју су имали фоџтрот и румба. Златна ера танга долази до свог краја негдје почетком 50их година, са успоном rock’n’roll-а. Тај успон је, донекле, био поселдица политичког стања у земљи, чињенице да су забрањивана јавна окупљања, а неки музичари, попут Huga del Carrila, Nelly Omar, Hectora Maurea, су били прогоњени од стране власти, због својих идеја. Наравно танго музика није нестала када је роцк’н’ролл завладао свијетом, већ је само попримила нови облик.

 

 

Еволуцију танго музике од почетка 50их обиљежио је Astor Piazzola, чија композиција „Adios Nonino“ је постала једна од најутицајнијих икада написаних. Музички стил Tango Nuevo  разбија конвенције постављене традиционалним танго правилима, што је одмах изазвало негодовање код старих извођача и љубитеља традиционалног танго звука. Они нису жељели промјене, као ни усвајање нових музичких инструмената као што су електрична гитара или саксофон. Неки од најзапаженијих композитора  Tango Nuevo музике су били Osvaldo Pugliese, Ariel Ramirez i Juan Carlos Cacere. Танго Нуево је укључио многе џез утицаје, сложене хармоније и разрађене аранжмане музичке сцене Буенос Аиреса 70их, а тај стил су популаризовали Litto Nebbia, Siglo XX i Buenos Aires 8.

Танго развој није стао код Tango Nueva, већ се и даље мијењао и у 21 вијеку добио облик Neotango. Овај скорашњи тренд се може описати као електро танго, гђе се утицај електронске музике осјећа у распону од суптилног до доминантног. Tanghetto (Enjoy the silence, Una llamada…) i Carlos Libedinsky (Gente que si, Mi Buenos Aires querido…) су добри примјери суптилног коришћења електронских елемената. Музика и даље има тај посебан осјећај, комплексну ритмичку и мелодичку замршеност, која чини танго тако јединственим. Gotan Project, Bajofondo Tango Club, Electrocutangoсу још неки од примјера Неотанга.

Последњих година све је више модерних танго оркестара, који свирају традиционалну танго музику из Златне ере, само у неким модернијим аранжманима. А има и оних који компонују нове пјесме по угледу на те традиционалне оркестре. Color tango, Solo tango orquesta, Tango Bardo, Orquesta romantica milongera, само су нека од значајних имена у данашњем танго свијету и сигурна карта за уживање у добрим наступима. Са наших простора најпознатији је Beltango оркестар из Београда, чије извођење „Tango para ella“ (Танго за њу), композитора Александра Симића, је прва композиција у коју сам се бескрајно заљубила, када сам улазила у танго свијет.

 

Аутор: http://www.buena-vista.me/author/daca/

Извор: http://www.buena-vista.me/istorija-tango-muzike-uvod/