ХЕРОЈ И АНТИХЕРОЈ – ТИХИ И ПРЛЕ

Аутор: Ђорђе Тадић

 

Пар запажања о “Отписанима”, серији коју сте сви или одгледали, или гледали, или барем знате о чему се ради.

Ради се о првом садржају на тему НОБ-а у коме је један од главних ликова антихерој. Разлика између  хероја и антихероја је, као што знамо, у томе што је антихерој позитивац и јунак “од крви и меса”, са свим врлинама и манама, снагама и слабостима обичног човека, те се са њим обичан, просечан гледалац може лакше поистоветити него са херојем, јунаком који је савршено леп, интелигентан, јак, моралан, који нема ама баш ни једну ману или слабост. Супермен, такорећи.

Партизански филмови као специфични поджанр, али и садржаји о НОБ-у уопште, нудили су, до “Отписаних”, хероје као главне јунаке (изузетак је, можда, филм “Заседа” (1969)). Главни лик, био то некакав политички комесар, командант, или вођа илегалне ударне групе, био је узвишени, неустрашиви, камени и стамени борац за бољи свет. Непоколебљиво моралан и убеђен у исправност циљева, непорочан, паметан, људски максимум. При том леп, висок, пријатне боје гласа. Лако је схватити зашто просечан Југословен баш и није могао да се духовно сједини са тако недостижном и узвишеном категоријом. А онда долази Прле.

Главни дуо серије чине херој Тихи и антихерој Прле. Тихи је све што Прле није, или бар не у тој мери. Стандардно леп, врхунски организатор и планер, морално чист и скроз “на линији”, никад не реагује емотивно, јуначки се држи у борби, увек озбиљан (а и кад се нашали, то је некако елегантно и одмерено). У та времена, клинци којис у се играли “Тихог, Прлета и Шваба”, никад нису бирали да буду Тихи – био им је некако нереалан, далек, а и досадан. Бирали су, наравно, Прлета. Прле је неспорно храбар и посвећен борби. Али има и слабости (шверц свега и свачега, разне жене), некако је неозбиљан, враголаст, на моменте инфантилан. Шармантан је, али није Аполон.

Планирање и организација су Тихијев ресор, а Прле набавља комодитете на црном тржишту. Тихи се (по задатку, наравно) дружи са лепим дамама, а Прле са шверцерима, ситним муљаторима, порочним полицајцима и лаким девојкама. Остала два лика, Паја Бакшиш и Зрики (Миле се не рачуна, он је цинкарио) су гора верзија хероја (Зрики) и гора верзија антихероја (Паја). Јер, Зрики је такође непоколебљиво моралан, храбар и озбиљан, али у тој крутој озбиљности нема неког шарма (као код Тихог), нити је леп као главни херој. А Паја је једнако неозбиљан и на моменте инфантилан (као Прле), али му фали тог мангупског умећа, кука као  цурица када га окрзне метак, а и одузме се уколико мора да гледа непријатељу у очи. Међутим, ипак је борбен и његова погибија је јуначка.

Није чудо што су “Отписани” били толико популарни. Први пут је приказано и поручено да и обичан човек са недостацима ту-и-тамо може да буде херој. Заправо, хероји углавном и нису неки савршени ликови код којих је све у суперлативу, већ обичне баје какве срећемо свакодневно.